Štiglic: Može globalno, ali bez globe

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 26. juna – Istrajni oštri kritičar dosadašnjeg kursa globalizacije, američki nobelovac Džozef Stiglic smatra da jedino globalizacija, ali nove vrste, može da izvuče svet iz krize u koju ga je uvalila. Sada i sam na globalnoj funkciji, šefa Ekspertske komisije Generalne skupštine UN za finansijsku i monetarnu reformu, poručuje: „Iz globalne krize mora se tražiti globalni izlaz.”

Nisu dovoljne ni Grupa osam (najmoćnijih sila) ni Grupa 20 (sa još 12 jakih ili perspektivnih ekonomija), već nam je neophodna „Grupa 192” (svih članica UN), izjavio je na upravo završenoj konferenciji svetske organizacije posvećenoj traženju izlaza iz lomova koji su se sa njujorškog Volstrita proširili po celoj planeti. Predložio je, zapravo, preraspodelu moći u vidu novog pluralizma, čije bi nove institucije bile konkurenti sada dominantnim centrima kao što su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. „Kad svi rade po istim receptima, to dovodi do destabilizacije”, upozorio je, podsetivši na posrtanja ovdašnjeg sistema, koji su mnogi kopirali kao uzor, sve dok se nedavno nije ispostavilo da je doveo do najveće krize posle Velike depresije, od pre osam decenija. Postojeće globalne međunarodne finansijske institucije, dodao je, često su postavljale kontraproduktivne uslove pozajmljivačima kapitala, uz ostavljanje mogućnosti bankama i tržištu da sami regulišu svoje delovanje, a što je, s nizom zastranjivanja, dovelo do sadašnjih globalnih trauma.

Na konferenciji, razgovorima s novinarima i u analizama objavljenim u časopisima, predložio je, stoga, nekoliko noviteta: osnivanja – saveta za globalnu ekonomsku koordinaciju, sistema globalnih rezervi koji ne bi bio zasnovan na dolaru (uz citiranje sličnih nagoveštaja grupe BRIK – Brazil, Rusija, Indija, Kina)… Svestan je, kaže, da takve reforme neće lako proći – što se videlo i po odsustvu lidera zapadnih zemalja koje su na konferenciju UN poslale delegacije nižeg nivoa – ali insistira na tome da je sadašnji poredak neodrživ i da ga hitno treba menjati, da globalizacija ne bi bila oblik globe za slabije i siromašnije.

Upozorio je, takođe, da je globalizacija nanosila teške udarce i onima koji su je (pre)forsirali. Dao je pri tome, u magazinu „Nejšn”, dramatično poređenje: „Jedanaesti septembar 2001. (dan terorističkih udara otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington) nam je pokazao da laki prelaz globalizacije preko (nacionalnih) granica ima pored dobrih i loše strane, a 15. septembar 2008. (kao početak potresa na Volstritu, s bankrotstvom giganta Liman braders) nam je obnovio takvu lekciju.”

U svojim projekcijama, Stiglic se često poziva na stavove zemalja u razvoju, slažući se s njihovim ocenama da postojeći finansijski sistem favorizuje jače a da globi slabije, naročito u nekim uslovljavanjima MMF-a. Čak i aktuelni paketi stabilizacionih mera u razvijenim zemljama idu pravcem koji može da naudi manje razvijenima jer otežava plasman na unosnom tržištu, primećuje nobelovac. I preporučuje da razvijeni iz tih finansijskih „paketa” izdvoje jedan procenat za ublažavanje štete koju nanose nerazvijenima.

Po Stiglicu, postoji međunarodna saglasnost – uprkos mnogim upadljivim praktičnim razlikama – o deset ključnih pitanja u ekonomskoj krizi. Pa ih nabraja, s naznakama šta treba ukloniti a šta primeniti: 1. kriza je proistekla iz preterane deregulacije i nesprovođenja postojećih pravila, 2. samoregulacija nije dovoljna, 3. regulacija je potrebna jer pad finansijskih giganata šteti radnicima, vlasnicima stanova, poreskim obveznicima i drugima širom sveta, 4. nema dovoljno jasnosti u složenim transakcijama, 5. previsokim prinadležnostima direktori su podsticani na vrlo rizične poduhvate, 6. ispoljene su slabosti u upravljanju korporacijama, 7. došlo je do stvaranja banaka „suviše velikih da bi se dopustilo da propadnu”, što znači – da dok na „kocki” pobeđuju, dobitak uzimaju za sebe, a kad gube to ide na teret poreskih obveznika, 8. pojedine zemlje labave kontrolu da bi privukle finansijere, 9. u takvoj trci vlasti preduzimaju druge mere za zaštitu svojih ekonomija, 10. dokle god celovito ne regulišemo bankarski sistem, biznis će koristiti priliku da ide tamo gde je manje kontrolisan.

Skrenuo je, takođe, pažnju da navedeni neskladi doprinose i – korupciji. U međuzavisnosti: dobijeni novac pojedini funkcioneri nerazvijenih zemalja odnose u strane banke, a čemu pogoduje „bankarska tajna” koju pomno čuvaju razvijene zemlje – precizira, ne poričući da postoje i drugi oblici odstupanja od poželjnosti.

Primedbe da zastupa „nepoželjni socijalizam” Stiglic odbacuje. I u mesečniku „Veniti fer” ističe: „Frensis Fukujama („Kraj istorije”) nije bio u pravu kad je tvrdio da snage liberalne demokratije i tržišne ekonomije neizbežno i nepovratno trijumfuju, ali nije grešio kad je govorio da su demokratija i snaga tržišta od suštinske važnosti za pravedan i prosperitetan svet.”

M. Pantelić