Život u tranziciji

Nastala na osnovu drame Aleksandra Radivojevića, predstava „Samoudica” u režiji Snežane Trišić kritički se bavi našim društvom, pri čemu je fokusirana na ogoljavanje lažnog morala, pretencioznosti umetnosti i umetnika, cinizma globalne politike. Tekst sadrži brojna zanimljiva, prodorno ironična i oštra zapažanja o ovim temama, ali to, samo po sebi, nije dovoljno da se izgradi uzbudljiva i umetnički značajna predstava. Njeni nedostaci proizlaze iz nedostataka teksta. Likovi i situacije su skoro samo u funkciji direktnog izražavanja subverzivnih ideja– oni nisu dovoljno dramski uverljivi, sasušeni su, nemaju svoj život.

Radivojević kao da po svaku cenu želi da bude ekscesan i šokantan i kao da su svi njegovi napori usmereni na to. Pri tome, ta vrsta neestetizovane direktnosti, prikaza nagih, namučenih tela, fizičkih obračuna, silovanja, nekrofilije i drugih gadosti, nisu nam više šokantni per se. Stvarnost i životi koje živimo prevazilaze surovost koju pozorište može da nam ponudi. Tako da takve, verbalne i fizičke, eksplicitnosti u teatru nemaju više ni funkciju provokacije.

Glumci su najkvalitetniji deoove predstave, svi igraju vrlo vešto i nadahnuto, iako su likovi samo skice, nacrti. Branislav Lečić oblikuje ozbiljnog manipulanta Radmana, vođu audicije i projekta u kome učestvuju ostali akteri. Hristina Popović Mijin stvara lik proste Line, mučenice koja bi želela da bude deo estrade pinkovskog tipa, Bojan Dimitrijević nesrećnog Kolju, dirljivo zanesenog pseudoumetnika, a Jelena Đokić vrlo inteligentnu i čvrstu, ali i prilično izgubljenu Sofiju.

„Ronalde, razumi me” Filipa Vujoševića je savremena drama koja daje slikovit, crnohumoran, takođe kritički prikaz prilagođavanja društvenoj tranziciji, kroz šest likova zaposlenih u jednom beogradskom „Mekdonaldsu”. Tekst ima dovoljno kvaliteta i potencijala za scensko razigravanje – domišljate i sarkastične opservacije o bezličnosti kapitalizma, ponekad baš gustu metaforičnost, uverljivost likova.

Nažalost, rediteljka Ana Tomović nije adekvatno scenski protumačila Vujoševićev komad, tako da smo gledali jednu previše grubupredstavu. Ona je ostvarena krajnje stilizovano, od scenografije (Ljerka Hribar) i kostimografije (Momirka Bailović), do načina igre. Sa jedne strane, ta drastična stilizacija tačno je predstavila bezličnost sistema, ali je, istovremeno, oduzela životnu uverljivost likova i njihovih odnosa. Posebno pogrešno je u predstavi dat lik Olge, mentalno nerazvijene devojke koja radi u restoranu, u okviru programa resocijalizacije. Glumica Zlatija Ivanović je igra suvo, bez osećanja, kao da je nekakav robot. Tako ne uspeva da prikaže suštinu lika Olge, njenu detinju naivnost i nevinost kojese korenito suprotstavljaju premisama okruženja, dovodeći ih u pitanje – bezosećajnosti, brutalnoj kompetitivnosti. Zato je, u predstavi, njen lik izgubio smisao.

Jedna od glavnih ideja predstave bila je, valjda, da izrazi konflikt između realne ranjivosti aktera i nerealnih zahteva društva da budu uvek uspešni, vedri, jaki. U tom smislu je tipična scena u kojoj Parče (Miloš Đorđević) neutešno cmizdri, uz prepatetičnu pesmu Maraje Keri, jer ga je Mina (Mirjana Đurđević) odbila. Životnost ove scene uništena je zbog preteranosti izraza njegove tuge, situacija je postala groteskna. Nije jasno zašto je rediteljka izabrala karikiranje emocija; time se ne dobijaju već gube značenja. Zatim se taj prizor naglo smenjuje teatralnim plesom aktera, uz dekadentni disko hit „Hands Up”, što, dakle, pokazuje taj nametnuti imperativ mehaničkog, neljudskog ponašanja. Ideja je ovde jasna, ali je njeno sprovođenje previše očigledno i banalno, a reprezentativno za ovupredstavu.