Uzbudljivije od politike

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, juna – Visoka, vitka i elegantna devojka je u metro stanicu vašingtonskog predgrađa Betesda ušla, u četvrtak popodne, kao da je u misiji privlačenja specijalne a opšte pažnje. Hodala je kao balerina, a njene visoke potpetice odjekivale su tihim podzemljem kao marševski doboš, dok se ona probijala kroz masu, ka prednjem delu platforme gde nije bilo nikoga.

Odlaskom na komotan prostor privukla je pažnju još veću nego svojom atraktivnom pojavom. Njen izbor lokacije doživljen je, naime, kao „izazivanje sudbine”. Ostali ljudi su bili zbijeni na sredini platoa, jer su im se po glavi još motale zastrašujuće scene nedavne nesreće u prestoničnom delu „crvene linije” metroa u kojoj je devet ljudi poginulo a 80 povređeno – kad je zbog siline udara prvi vagon voza u naletu završio na krovu poslednjeg stajaće kompozicije.

Otad, narednih nekoliko dana, putnici se tiskaju u središnjim vagonima, dok u prvi i poslednji uđe tek po neko. Ko veruje u pouzdanost železničkog režima i neponovljivost tragičnog izuzetka.

Intimnije staze

Situacije podsećaju na vanredne životne izbore, u kojima više glasova dobija lični doživljaj povećanog rizika nego vera u bezbednost saobraćajnog sistema. Sličan prevrat, istovremeno se dogodio na drugim poljima.

Lokalne, kolektivne i pojedinačne drame, najednom su se uzdigle iznad već mesecima dominirajućih sistemskih izazova, nacionalnih i internacionalnih. Kao da je stalno razvrstavanje značaja životnih činjenica, prešlo na intimnije staze, gde su putokazi – (sa)osećanja a ne (ob)računi, gde se srca povezuju brže od kompjutera.

Tragično ispoljena nesavršenost „savršenog” metroa; smrti „pop-kralja” Majkla Džeksona i glumice i nekadašnjeg seks-simbola Fare Foset; preljuba guvernera Južne Karoline i jednog od prvaka Republikanske partije Marka Senforda (uz inscenirani nestanak i potonje kajanje) s lepom Argentinkom u Buenos Ajresu; hapšenje radijskog i blogerskog voditelja Hala Tarnera zbog podsticanja na ubistvo trojice čikaških sudija, jer mu se nije svidela njihova odluka u prilog kontroli ličnog naoružanja – postali su „vesti dana”, pretekavši u udarnom publicitetu i reformatorske poteze predsednika Baraka Obame i iranska tumbanja koja se ovde prate i kao „važan test” za novi kurs američke spoljne politike. Čak se trenutno više komentariše i odluka Vrhovnog suda da je neustavan bio pretres „do gole kože” učenice, zbog sumnje da u školu u Arizoni unosi „previše lekova”, nego zbivanja na ratištima u Iraku i Avganistanu.

Sa vanrednim okolnostima koje su naglo uzletele do vrha zanimanja javnosti, građani se trenutno, izgleda, identifikuju brže i lakše nego s nacionalnim i internacionalnim stanjem. Takvom opredeljenju doprinosi ovdašnja hronična, a sada pojačana, veća zainteresovanost za pojedinačna nego za opšta stanja, kao i stečeno iskustvo da su ćudi svakodnevice, u kombinaciji sa iskakanjem iz njene rutine, mahom moćnije, pa i sudbonosnije, od političkih usmeravanja.

U svakoj od ovonedeljnih drama, otkrili su, takođe, po nešto od sopstvene sudbine, a time i od opšteg stanja stvari. Ponajviše – da su vremena takva da čovek nigde nije sasvim bezbedan. Da može da ga izda „maksimalno sigurni prevoz” (prestonični metro); da zapadne u košmare i kad ostvari „američki san”, pa i da počne „da se gubi” pod teretom zaslužene domaće i svetske slave (Džekson); da ni najveći tehnološki uzleti i tokovi velikog kapitala nisu dovoljno usredsređeni na pronalaženje leka za najteže bolesti (Foset); da se neki političari koji vernost svrstavaju u stubove društva, ne libe da prevare one kojima su se lično zakleli na vernost (Senford); da i u „loncu za pretapanje” istrajavaju propovednici ekstremizma (Tarner); da ni krivog ni dužnog nadležni mogu da ga „uzmu na zub” (arizonska srednjoškolka).

Ankete i peron

Obama se predstavlja kao izuzetak od pravila neizvesnosti. Iako mu je poslato pretnji (naročito rasističkih) više nego ijednom šefu Bele kuće, on se po Vašingtonu i okolini kreće više od njegovih prethodnika.

Nije, međutim, izuzetak od sklonosti građana da veću važnost pridaju personalizovanim nego povremeno obezličenim, a značajnim, opštim kretanjima.

Ankete mu pripisuju rekordnu popularnost. Čak toliku da osetno nadmašuje i podršku (takođe većinsku) politici koju vodi. Amerika se samodefiniše kao „zemlja mogućnosti”, pa je, eto, mogućno i da za ličnost lidera ima više simpatija nego za ono što on radi i za šta ga je izabrala.

Odnos ne mora da bude paradoksalan: ceni se predsednikov pristup problemima koji nadmašuju njegove moći. Slično izboru mase putnika na peronu metrou. Intimno su odavali priznanje devojci koja je odvažno ušla u prvi vagon, ali je nisu sledili. Njen ohrabrujući primer nije bio dovoljan da im odagna narasle zebnje zbog opstajućih problema u voznom sistemu.

Momčilo Pantelić