Medijski obračun u Iranu

Vojni planeri SAD vraćaju se metodologiji iz vijetnamskog rata. Kako je saopštio Ričard Holbruk, predstavnik američkog predsednika Baraka Obame za Avganistan i Pakistan, predstojeće predizborne aktivnosti u prvoj od dve navedene države biće obeležene masovnim uništavanjem tamošnjih polja maka. I to raspršivanjem otrovnih hemikalija iz vazduha. Posao će na sebe, baš kao nekada u Vijetnamu, preuzeti američka avijacija. Cilj cele akcije je da se preseku putevi finansiranja talibana, ali i da se pomogne aktuelnom šefu avganistanske države Hamidu Karzaiju kako bi opstao na sadašnjoj funkciji.

Podsetimo, tokom rata u Vijetnamu (1957. do 1975) Amerikanci su takođe koristili hemijsko oružje. Zvanično, njihova namera je bila da se unište guste šume i tako razotkriju baze vijetkongovaca. Posledice su, međutim, bile daleko tragičnije. Hemikalija nazvana „narandžasti agens“, spravljena na bazi dioksina, pokazala se ubitačnom ne samo za drveće nego i za ljude. Posledice ovog masovnog trovanja iz sedamdesetih godina prošlog veka osećaju i današnje generacije. Da li će zarad pobede Karzaija sličnu sudbinu doživeti i žitelji Avganistana, ostaje da se vidi.

RUSIJA PONOVO TRAŽI SVOJE MESTO U AFRICI. Višednevna poseta Dmitrija Medvedeva Egiptu, Nigeriji, Namibiji i Angoli imala je sasvim konkretne ciljeve – ojačati političku i ekonomsku saradnju najveće zemlje na svetu sa državama Crnog kontinenta, ponuditi tamošnjim privredama ruske proizvode i tehnologiju i, istovremeno, obezbediti pristup novim izvorima energenata. Posle nedavnih susreta sa liderima zemalja Šangajske organizacije za saradnju, a potom i Brazilom, Indijom i Kinom (državama sa najdinamičnijim ekonomijama), Moskva nastoji da svoju poziciju probuđene sile utemelji na što više globalnih tačaka. Pogotovo sada kada mnogima, posebno na Zapadu, baš i ne cvetaju ruže.

Medvedev je afričkim domaćinima ponudio saradnju u razvoju nuklearne energije, kosmičkih tehnologija, borbi protiv kriminala, borbi protiv nezakonite trgovine ljudima i narkoticima, istraživanjima novih nalazišta gasa, nafte, dragocenih metala... Sem toga, bivši Sovjetski Savez je dugo bio aktivan snabdevač oružjem većine ovdašnjih država koje su šezdesetih godina prošlog veka, jedna po jedna, sticale nezavisnost. Kako se ispostavilo, te veze nikada u stvari nisu raskinute. Možda su samo malo – „zarđale“. Ruskim oružarima se pruža odlična prilika ne samo da obnove tržište i plasiraju svoje nove proizvode nego i da one kojima je rok upotrebe već odavno istekao remontuju i osavremene. Podsetimo, vojnoindustrijski kompleks je jedan od stubova ruske privrede.

BITKA ZA DEMOKRATSKI IRAN, ili „zelena revolucija“, kako se sve češće opisuju burni postizborni događaji u Iranu, sa domaćeg terena definitivno se prenosi na međunarodni. Globalni medijski prostor pretesan je da primi „istine i laži“ iz postojbine Persijanaca. Prosto je neverovatno koliko snimaka sa ulica Teherana kruži svetskim telekomunikacionim mrežama. Najdramtičnije je ovih dana svakako bilo svedočenje o sudbini dvadesetšestogodišnje studentkinje Nede Aga Soltan, koja je iskrvarila na pločniku pogođena policijskim metkom.

Iako je zvanično saopšteno da je, zahvaljujući tehnološkim rešenjima kompanije „Nokija Simens netvorks”, pristup iz Irana određenim internet sadržajima (pre svega „Jutjubu” i „Fejsbuku”) drastično smanjen, tajni o onome što se tamo dešava kao da nema. Ako se zna da mrežu mobilne telefonije mogu da kontrolišu, pa i isključe, same iranske vlasti, logično se postavlja pitanje: šta je ono što mi izvan te zemlje gledamo? I ko to pušta?

Događaji u Iranu više se ne uklapaju u uobičajenu šemu lokalnih političkih razmirica. Nadležne svetske institucije, pa i pojedine države, već su počele vlastima u Teheranu da drže lekcije o demokratiji. Sa druge strane, na račun zapadnih obaveštajnih službi stižu optužbe za pomoć opoziciji, umešanost u ulične proteste i sve što ih prati. Ne čudi stoga što je aktuelni iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad našao za potrebno da u četvrtak „posavetuje” američkog kolegu Baraka Obamu da se „ne meša u unutrašnje stvari” njegove zemlje i „ne dozvoli sebi greške” kakve je pravio njegov prethodnik Džordž Buš. Slična poruka odaslana je i u Brisel, predsedavajućem Evropskog parlamenta Hansu Gertu Peteringu.

Interesantno, u istom pravcu ide i komentar londonskog dnevnog lista „Gardijan” u kojem se kaže da će demonstracije na ulicama Teherana teško dovesti do ozbiljnijih političkih promena, bez obzira na želje Zapada. „Zapadni analitičari skloni su da precenjuju važnost uličnih protesta u inostranstvu, a u očima Evropljana svako ko izađe da protestuje na ulici dobija oreol istinskog nosioca svega dobrog i demokratskog. Međutim, svojim lažnim nadama u uspešnost ovakvih akcija kao i mogućnost ostvarenja neke nove ’plišane revolucije’, Evropljani učesnicima tih protesta samo čine medveđu uslugu”, zaključuje „Gardijan”.

UMRO JE MAJKL DžEKSON. Okončana je priča o najkontroverznijem zabavljaču današnjice. Slavljen je i optuživan, upravo onako kako priliči istinskoj zvezdi. Njegov život teško može da se uklopi u političke okvire osim, svojevremene, izuzetno uspešne akcije za pomoć gladnoj deci Afrike. Malo li je...