(Ne)vesela nauka

Da je svetska ekonomska kriza postala savršen odgovor na sve kritike i primedbe jasno je i vrapcima. Ono što nije jasno, međutim, jeste zašto nauka u Srbiji mora da propada po stopi višoj od one u drugim oblastima, te zašto rezultati postignuti od 2000. naovamo moraju da se anuliraju tako zastrašujućim tempom kakav sada imamo. Nije stvar samo u kašnjenju ionako minimalnih materijalnih sredstava već u bezidejnosti i anemiji, uz pomalo demagogije, sa kojim je ministarstvo pristupilo rešavanju ogromnih problema nauke u Srbiji.

Zašto je trebalo davati velika obećanja za koja je bilo jasno da se ne mogu ispuniti čak i bez svetske ekonomske krize? Dramatičan primer za ovo je potreba za dupliranjem broja istraživača u odnosu na broj stanovnika ukoliko želimo da dostignemo nivo zemalja EU. S obzirom na to da imamo svega 14 istraživača na deset hiljada stanovnika, po tom parametru smo pretposlednji u Evropi, ispred Turske, koja bar može da se pohvali ogromnom apsolutnom naučnom populacijom i snažnom međunarodnom saradnjom, pre svega sa SAD, za razliku od Srbije. Kako povećati broj istraživača kad se ni za 0,01 odsto – dakle čak ni u domenu placeba – nije povećao udeo nauke u budžetu? A po tom udelu nauke u budžetu godinama smo na samom začelju Evrope (ne samo EU, da ne bude zabune). Kako povećati broj istraživača kad se Ministarstvo nauke solidarisalo sa Ministarstvom odbrane tako što se odreklo investicija iz NIP-a?

Uporedo sa kašnjenjem plata u institutima kojim je otpočela 2009, bili smo svedoci masivnog povećanja birokratije u vezi sa izveštajima o radu istraživača na projektima ministarstva. „Otkriće” činovnika ministarstva da se naučni projekti tretiraju kao bilo koja druga investicija dovelo je toga da, ako želite da otputujete autobusom do Valjeva ili Niša na skup ili radi saradnje sa kolegama morate nabaviti tri ponude od tri autobuska prevoznika, pa komisijski odabrati najpovoljniju.

Na maloj skali je projekat „Beograd je sistem” (http://www.beogradjesistem.rs/ ministarstvo verbalno mnogo podržavalo, sve dok nije došao trenutak za konkretne korake i odobravanje – sa svakog razumnog stanovišta – veoma sitnih sredstava, u visini renoviranja nekih činovničkih kancelarija. Primer na velikoj skali jeste već legendarna  „Strategija naučnog i tehnološkog razvitka Republike Srbije”, dokument koji na 6.200 reči, što je malo za tekst te važnosti, obiluje praznim floskulama, a konkretne stvari i planovi bolno nedostaju. Umesto da saznamo odgovore na konkretna pitanja – npr. kad ćemo postati punopravna članica ESA, CERN-a i sličnih evropskih i svetskih naučnih asocijacija – dobili smo pouke kako je „afirmacija nauke u Srbiji ujedno i afirmacija države i društva u međunarodnim odnosima”,  „progres pojedinih nauka nije moguć bez interdisciplinarne širine” i sl. – što su očigledna opšta mesta za bilo kog racionalnog građanina. Sve to uz malo obaveznog popovanja kako je neophodno štititi tekovine lokalnih istraživanja – kao da se radi o pandama ili delfinima, a ne ljudima i institucijama koje treba da se legitimišu konkretnim radom, rezultatima i publikacijama. (Doduše, u strategiji se nalazi i odličan primer Češke koja je u referentnoj godini objavila 454 rada u međunarodnim časopisima iz oblasti društvenih i humanističkih nauka, dok su velikani srpske društvene i humanističke misli u istom periodu objavili 30.)

Veselje je poslednjih meseci uvećano naporima da se preuredi finansiranje istraživačkih projekata tako što će se, po peti put (!?) od 2001. u hodu promeniti kriterijumi za vrednovanje rezultata na domaćim istraživačkim projektima i odgovarajuće kategorizacije. Ne manje problematično je i kandidovanje regionalnih časopisa za ulazak na međunarodnu ISI listu koja okuplja najkvalitetnija istraživačka glasila. Na krajnje sumnjivoj listi našeg ministarstva pojavilo se sve i svašta, ali ne i neki retki domaći časopisi koji su odista cenjeni i citirani u svetu, već se činovništvo rukovodilo „ključevima” u smislu da ponešto mora biti predloženo iz svake – arbitrarno shvaćene – oblasti bez obzira ima li domaći rad u toj oblasti stvarne relevantnosti. U ministarstvu očigledno nisu razumeli staru istinu koju je najbolje formulisao Čehov napisavši da „nacionalna nauka postoji isto onoliko koliko postoji i nacionalna tablica množenja. Kad postane nacionalna, ona prestaje da bude nauka”. Ostaje nam da tugujemo nad sudbinom budućih generacija – jer će nam se ovakva politika prema nauci obiti o glavu tek za koju deceniju, kad tehnološki i intelektualni jaz između razvijenog dela sveta i nas bude, zbog same prirode novih tehnologija, još veći, a kod nas naučnog podmlatka neće ni biti.

Zato ću ovaj tekst završiti jednim skromnim predlogom. Nije to ono što bi mnogim zaposlenima u nauci moglo pasti na pamet, prisećajući se Džonatana Svifta i njegovog „Skromnog predloga” (1729), da se problem finansiranja srpske nauke reši kanibalizmom. Ne, moj predlog je daleko manje radikalan. U cilju veće efikasnosti rada i smanjenja troškova, predlažem da se Ministarstvo nauke odmah pripoji Ministarstvu za dijasporu. Obrazloženje: srpska nauka se najvećim delom ili već nalazi u dijaspori, ili se u nju sprema da ode. Ovim rešenjem postigli bi se ne samo velike uštede u administraciji već bi se i pošteno priznalo faktičko stanje.

naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu, vanredni profesor Novosadskog univerziteta