Srbija razgovara: Nasilje u školama

Snimak prikazan na Internetu kako učenik šamara nastavnika za katedrom u srednjoj tehničkoj školi „Nikola Tesla”, koji je napravio drugi đak, šokirao je javnost. Ne zna se šta je izazvalo veću pažnju: to što učenici snimaju kako profesor u učionici dobija batine i stavljaju na sajt, ili sam čin šamaranja. Upravo to je povod razgovora sa gostima „Politike” Bogoljubom Lazarevićem, pomoćnikom ministra prosvete Srbije za srednje obrazovanje, i Gordanom Nikolić, psihologom Pete beogradske gimnazije.

Pomoćnik ministra iza sebe ima i dugogodišnje iskustvo kao profesor istorije u osnovnim i srednjim školama. Gordana Nikolić, koordinator je akreditovanog Programa za profesionalnu orijentaciju osnaživanja škole, a bila je, između ostalog, aktivna i u organizovanju radionica i realizaciji projekata posvećenih nenasilnom ponašanju i rešavanju konflikata mirnim putem.

Politika: Mada je ovaj nemio događaj samo povod razgovora, molimo vas da prokomentarišete reakcije predavača i učenika, kao i pojedinih đaka koji su kasnije pokušavali da odbrane ponašanje druga iz školske klupe, tvrdeći da on nije prvi počeo.

(/slika2)Lazarević: Snimak iz Sremske Mitrovice je najdrastičniji primer agresije učenika prema nastavniku koji sam do sada video. Ovo posmatram iz dva aspekta, iz pedagoškog ugla, ali i kao nekadašnji prosvetni inspektor. Kako se na snimku vidi, dečak se nasilnički poneo prema profesorki, i otimanjem dnevnika i kasnijim šamaranjem, pokazujući da je nepoštuje ni kao predavača, pedagoga, ali ni kao nekoga ko je mnogo stariji od njega, ko ima 62 godine i veliko profesorsko iskustvo. A,sa druge strane, apsolutno je nedozvoljeno da profesor udari učenika. Nalazio sam se i sam, kao verovatno i svi drugi profesori, bezbroj puta u situaciji da reagujem na način kako je reagovala koleginica, pa nisam reagovao. Sa stanovišta prosvetnog inspektora odgovorni su i jedno i drugo. Međutim, postavlja se pitanje šta je đaka navelo da se ovako ponaša? Možda je to vapaj za pomoć, jedini način da ukaže na problem koji ga muči. Ovakve situacije ne stvaraju se naprasno, odjednom. Treba istaći da smo uneli u Nacrt zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i da će se sve zloupotrebe elektronskih sredstava od sada kažnjavati.

Svojevremeno se u jednoj školi u Srbiji 30 đaka u kratkom vremenskom periodu nasilnički ponašalo. Potom je sprovedena anketa i pokazalo se da je svaki drugi učenik u toj školi doživeo neku vrstu zlostavljanja i zanemarivanja u porodici.

Nikolić: Mi kao odrasli moramo da stavljamo granice deci, jer ako nema kočnice, kako će adolescent znati gde da stane? Za svoje ponašanje mora da snosi posledice, ali se tu ne sme stati. Neko ko ima 16 godina ima pravo da pogreši i mi ne možemo od njega dići ruke. Treba videti šta je pozadina celog slučaja. Malo je onih koji uživaju u nasilju radi nasilja. Ne očekujem da deca imaju presudnu ulogu, da će ona reći šta je ispravno ili nije, jer postoji i nešto što je vršnjačka solidarnost. Bitan je, međutim, sistem vrednosti koji deca imaju, a taj sistem vrednosti je odgovornost odraslih. Ovde imate i promovisanje nasilja. Šta očekujete nego da deca to prihvate kao normalno ponašanje. Kada otvorite bilo koje novine, slušate vesti, gledate samo nasilje. Koliko ljudi zna da u našoj zemlji imamo dete koje je dobilo Nobelovu nagradu? Malo ko zna da je zbog tog deteta promenjen Statut Nobelove nagrade jer je donja granica bila 18 godina, a on je imao 17. Ne promovišu se znanje i poštenje kao prave vrednosti. Ako jedan ministar na televiziji kaže „kraduckajte na malo”, šta očekujete od deteta?

Lazarević: Moramo biti svesni da zakon iz oblasti prosvete zaista ne može u potpunosti da reši problem ako dođe do fizičkog nasilja između roditelja i nastavnika. Kada je u pitanju sukob roditelja sa nastavnikom, reč je o dva odrasla čoveka čije je ponašanje regulisano normama koje je donela država za sve nas kao odrasle osobe. Šta bi trebalo predložiti ako dođe do nasilja roditelja prema profesoru ili obrnuto. Zabraniti mu dolazak u školu? Mislim da se to mora regulisati pozitivnim propisima. To će novim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja na određeni način biti sankcionisano. Škola će, međutim, svojim pravilnikom o disciplinskoj odgovornosti učenika, zaposlenih, pa i roditelja, moći da, na osnovu ovog zakona, kanališe ponašanje roditelja. Takođe, ne mislim da su nastavnici obespravljeni. Kada uđu u učionicu autonomni su da sa učenicima rade na, po njihovom mišljenju, najbolji način. Greška države jeste što nije uspostavila dovoljno dobar mehanizam za proveru rada predavača. Imali smo nekoliko zahteva da se profesorima obezbedi poseban status, ali profesori kao odrasle osobe zaštićeni su određenim pozitivnim propisima koji postoje u drugim zakonima, ali ne u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja.

Politika: Kako u praksi izgleda zaštita nastavnika?

Nikolić: Imate sijaset primera o nezaštićenosti nastavnika. Ako bi dete psovalo profesora ono će dobiti kao najtežu kaznu za to trojku iz vladanja. To se smatra lakšim prekršajem radne discipline.

Lazarević: To je tačno, ali to je verbalni delikt. Adolescent nema kočnicu kao mi stariji i zato se mi odrasli moramo uzdržavati od neprimerenih reakcija. Mi smo ti koji moramo da selektujemo ponašanje učenika. Niko ne može biti zaštićen samo zakonskim normama. Moraju da postoje drugi mehanizmi, a za mene je to pre svega preventiva, odnosno stalni rad sa učenicima i nešto što se potpuno izgubilo u školama – rad van propisanih nastavnih planova i programa, vannastavne i slobodne aktivnosti. Tu sa učenicima radimo na onim delovima koji su njima najinteresantniji. Šta sada jedna škola nudi učeniku koji hoće više?

Nikolić: Izgubila se vaspitna uloga škole, ali da bi ona to ponovo bila, mora da se rastereti nekih nepotrebnih obaveza, kao i sami đaci. Preobimni, zastareli programi i nepotrebno gradivo takođe stvaraju nezadovoljnog, pa onda i agresivnog učenika. Ne može se očekivati ni od stručne službe, odnosno pedagoga i psihologa da sve probleme u školi reši, da odgovore na sve zahteve roditelja, đaka, nastavnika, ministarstva. Zašto mi ne edukujemo i nastavnike? Profesori u Finskoj se svake dve godine obučavaju u okviru svog predmeta i metodološki. Znam da mi nismo bogata država, ali koliko se ulaže u našeg nastavnika? Kako oni da prepoznaju šta je sve nasilje, kada ni na fakultetima nemaju dovoljno predmeta koji ih ovome uče.

Lazarević: Ono što mi uvodimo Zakonom je 30 ESPB bodova obaveznih za sve one koji će raditi u prosveti, i to moraju slušati ili na matičnom ili na fakultetu gde postoji grupa za pedagogiju, psihologiju, metodiku, dakle, ne mogu nepripremljeni raditi u školi.

Nikolić: Danas se više traži za vozački ispit nego za ulazak u školu. Problem je i to što razni nivoi obrazovanja nemaju međusobne dodire. Kada dete dođe u srednju školu, nemamo nikakvu predistoriju tog učenika. Kada formirate odeljenje, na primer, formirate ga na osnovu nekih parametara koji su najmanje lični, to je broj bodova, koji drugi strani jezik uči, da li uči veronauku ili građansko i onda se desi da se po karakteristikama odeljenja skupi takva ekipa sa kojom ne znate šta da počnete. Nemate, dakle, nikakvu informaciju iz prethodnog nivoa školovanja, kao što i mi ne dajemo nikakvu informaciju sledećem nivou obrazovanja.

Lazarević: Što se toga tiče, skoro smo pri kraju izrade jedinstvenog informacionog sistema prosvete u kojem ćete sve to imati.

Nikolić: Sve je to u redu, ali koliko imate nastavnog kadra koji je informatički edukovan? Imate katalog odobrenih programa, ali edukacija košta. Škola to ne može da plati.

Lazarević: To bi trebalo da plati lokalna samouprava.

Nikolić: Da, ali moja škola je, na primer, za dve godine dobila samo 16.000 dinara refundacije u te svrhe, a prošli smo mnogo programa. Para nema, gimnazija nema načina da zaradi novac za to.

Politika: Šta je bilo sa radionicama čiji je cilj bio suzbijanje nasilja i koje su se organizovale i za nastavnike i za đake? Šta je bilo sa letećim timovima iz 2002/ 2003. godine?

Nikolić: Dolaskom gospođe Čolić na mesto ministra prosvete ukinuti su komunikacijski seminari. Bio je to loš potez jer je čas nezamisliv bez komunikacije.

Politika: Da li u svim školama postoje timovi za rešavanje konflikta i koliko su đaci u njih uključeni?

Lazarević: U ovom trenutku verovatno ne, to je čak i zamenica zaštitnika građana izjavila. Ovo je nešto novo što se dešava u školama u Srbiji. Formiranje timova umnogome zavisi od direktora škole, stručne službe, ali će sigurno Ministarstvo u daljem periodu nastojati da kroz svoje službe podstakne i podrži formiranje timova u svim školama u Srbiji. U to su naravno uključeni i đaci. Oni učestvuju u radu škole i kroz učenički parlament. Đačkog parlamenta se u određenom broju škola plaše jer misle da time učenici dobijaju moć. Novim zakonom smo predvideli obavezu formiranja učeničkih parlamenata. Ne kažem da je to najvažnije, ali ipak i sa parlamentima treba predano raditi.

Nikolić: Đački parlament je važan segment u školi, ali se i on od škole do škole i od generacije do generacije razlikuje. Imali smo jedan koji nas je prijatno iznenadio predlogom da policija proveri da li ima droge u autobusu kojim su đaci išli na ekskurziju. Na takav parlament smo bili ponosni. Deci treba dati veću odgovornost, važnost, stvoriti takvu klimu da se oni ne osećaju kao brojevi u školi, već da se ceni njihova ličnost.

Politika: Postoji međuvršnjačko nasilje, nasilje učenik – nastavnik, nastavnik – nastavnik, direktor – nastavnik, roditelj – nastavnik, roditelj – učenik. Postoji lii nasilje države prema školi i koliko ono zapravo utiče na razvijanje svih drugih oblika nasilja?

Nikolić: Kada kažemo država ne bih se ograničila samo na Ministarstvo prosvete jer ono je proizvod te iste države. Recimo, ne znam da li je bilo, gde i kada javne rasprave o novom Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Osnovni problem je upravo u tom protoku informacija. Loš je sistem međusobnog obaveštavanja. Reformisano je obrazovanje na više nivoa, počev od osnovnog pa do visokog, srednjeg stručnog, gimnazije su, međutim, ostale kao pre 40 godina, sa istim programima. Učenici su preopterećeni sa 14 predmeta.

Lazarević: Definicija o nasilju države nad školom je u najmanju ruku delikatna jer država nije odvojena od škole. Slažem se sa tim da nivo informacija na relaciji Ministarstvo – škola još nije zadovoljavajući, ali na tome sada intenzivno radimo. I bolji je nego ranije. Javnost je obaveštena o predlozima Nacrta zakona, nekoliko panel-diskusija je organizovano u nekoliko gradova…

Politika: Da li je nasilja bilo više pre 20-30 godina ili da li je sada brutalnije?

Lazarević: Pouzdanih istraživanja o tome nema. Moramo da se složimo sa činjenicom da ni pre 20-30 godina pa ni danas nemamo pouzdane podatke o tome. Ako uzmemo u obzir vrste nasilja, a one su raznolike, i ako se fokusiramo samo na one vidljive oblike nasilja, onda imamo vrlo malo podataka u centrima za socijalni rad, u ministarstvima prosvete, rada i socijalne politike, unutrašnjih poslova, u samim školama. Ali za onaj nevidljivi, mnogo češći oblik nasilničkog ponašanja nemamo tačne podatke. Kada govorimo o brutalnosti, čini mi se da svi možemo da se složimo da su metode današnjeg nasilja u školama, bilo koje vrste, mnogo brutalnije. Pre dvadesetak godina vrhunac nasilja bila je tuča pesnicama, a danas su u upotrebi i hladno i vatreno oružje. Brutalnije je i fizičko, ali i verbalno i indirektno nasilje.

Politika: Kakav je vaš odgovor na nasilje u školama?

Lazarević: Ono što konkretno može da se uradi, to je već obavljeno donošenjem određenih zakonskih dokumenata, ali i izmenama zakona koje su u toku. Ministarstvo će podržati bolju obuku nastavnika, direktora i svih ljudi koji rade u školama, a koji će raditi na sprovođenju strategija i dokumenata koji se tiču suzbijanja nasilja, ali za to nam treba i podrška iz škola, jer ne treba da imamo samo mehanizam prisile već i saradnje. Ministarstvo, takođe, treba na početku svake školske godine da podseća učenike, nastavnike, roditelje na prava i obaveze koje imaju.

Nikolić: Nama je najveći interes da bude normalna atmosfera u školi da bi mogli da funkcionišemo kao sistem. Osnovno je edukacija, povećavati osetljivost za problem, jer kada to učinite onda možete doći do rešenja. Dok ne vidite da je nešto problem vi i ne tragate za rešenjem. Sve što se u školi dešava jeste proces i ništa se ne može desiti preko noći i zato edukacija i povećanje osetljivosti treba da budu sistemski, a ne naprečac izvedena. Važno je praviti i timove koji se okupljaju oko nekog projekta, jer time povećavate odgovornost.

Aleksandra Brkić – Jelena Beoković – Milenija Simić