O GREŠNOM PREMIJERU PIŠU POGREŠNI NOVINARI

Pre neki dan mediji su bili prepuni priča o niskom poverenju građana u predsednika vlade Srbije Mirka Cvetkovića. Ljudi od medija pozivali su se na podatak iz majskog istraživanja Cesida. Podatak u medijskoj interpretaciji glasio je: „U premijera Cvetkovića poverenje ima samo jedan odsto građana“. Stvarni podaci u pomenutom istraživanju, pak, govore nešto drugo.

Da vidimo, pre svega, kako zaista glase istraživački nalazi. Uz pitanje „Kojeg našeg političara najviše cenite?“, navedena je lista 18 političara, a ispitanici su mogli da kažu da ne cene ni jednog ili da označe političara kojeg najviše cene ili da navedu nekog drugog. Bio je, dakle, moguć samo jedan odgovor, jer se u principu najviše može ceniti samo jedna osoba, a ne više njih. Utvrđeno je da od 100 ispitanika, 40 ne ceni ni jednog političara, 13 najviše ceni Borisa Tadića, devet Tomislava Nikolića, potom slede Vučić, Ljajić, Koštunica i D. Marković Palma koje ceni po četiri ispitanika. Na kraju liste su šestorica političara koje najviše ceni po jedan od 100 ispitanika – Ilić, Dinkić, Pastor, Drašković, Todorović i Cvetković. Jasno je, svakom onom ko glavu upotrebljava za ono čemu je ona namenjena, da ako je neko rekao da najviše ceni Tadića ili Nikolića, ne znači da on nema poverenja u Vučića ili Cvetkovića.

Nije se, dakle, ispitivalo poverenje u navedene političare pojedinačno, pa čak nije od ispitanika traženo da kažu u kojeg političara imaju najveće poverenje, već je od njih samo traženo da kažu koga najviše cene! Istraživačka, i ne samo istraživačka, logika govori da je poverenje u svakog od navedenih političara veće, nego što je rang datog političara na listi najcenjenijih političara. Na primer, veći je postotak onih koji imaju poverenje u Ljajića od postotka ispitanika koji su rekli da Ljajića cene više od bilo kojeg drugog političara sa liste.

Ako je sve ovako kao što je rečeno, zašto su onda novinari i ini razvijali priču o tek svakom stotom građaninu Srbije koji ima poverenje u predsednika vlade svoje zemlje?

Možemo komotno da manemo one kojima je to bio zgodan povod da iz opozicijskog ugla napadnu vlast; one koji su u tako viđenom podatku „o nepoverenju“ videli priliku da spočitnu Tadiću izbor Cvetkovića za premijera ili da istog Tadića optuže zato što je kao prigrabio svu vlast pa jadnom premijeru nije ništa ostalo; one koji su premijera videli kao tihog i povučenog čoveka koji radi svoj posao; kao i sve one zlurade i pakosne... Ostaju nam, pak, oni medijski ljudi koji su u svojim prilozima „o ogromnom nepoverenju u Cvetkovića“ pokazali svoje neznanje, a isto tako i njihovi urednici koji su „pustili“ priloge sa pomenutom pričom.

Ovoga puta, a ne može se reći da je to prvi put, neznanje ljudi iz medija se pridružilo procesima deprofesionalizacije sociologije i politikologije. I kao što kod nas svako može postati novinar, tako svako može postati i istraživač javnog mnjenja. Ako pomenem licencu za istraživače, bojim se da ću proći kao moj prijatelj Velimir Ćurgus kada je pomenuo licencu za novinare. No, možda stvar i nije u licenci, ali jeste u nepostojanju naučne javnosti, radu profesionalnih udruženja sociologa i politikologa; u onoj uredničkoj politici u kojoj „istraživačka“ tema ne biva poverena nekom od sociologa, politikologa, psihologa kojih ima u mnogim medijskim kućama (zato što su oni za vreme studija prošli odgovarajuće programe iz metodologije; ne kunem se ja u njih, samo smatram da će njihova interpretacija istraživačkih podataka verovatno biti primerenija nego kad to čine oni koji nisu „odslušali“ priču o naučnim metodama).

Veliku štetu profesijama sociologa i politikologa, pa i psihologa, nanele su neke od istraživačkih agencija (koje uoči izbora niču kao posle kiše); nazovi istraživači po nevladinim i drugim organizacijama koje iz raznih razloga dobijaju pare da „istraže“ ozbiljne teme; na trodnevnim kursevima „osposobljeni istraživači“; a bogami i poneko od profesora (i nastavnih programa) na fakultetima koji školuju buduće profesionalce u ovoj oblasti. Dešavalo mi se, na primer, da vidim da je neko potpisao istraživanje, a znam dotičnu osobu – nije mogla da prođe ni test za anketara.

U ovom kontekstu jasno je zašto su propadali nekoliki pokušaju da se određenim etičkim regulama uredi pitanje objavljivanja istraživačkih nalaza. Te regule inače postoje poodavno u istraživački i medijski razvijenom svetu. Istraživačke institucije i medijske organizacije su tamo potpisale određene kodekse u kojima je zapisano šta sve treba obavezno objaviti kada se objavljuju istraživački nalazi. Na primer, podaci o uzorku, o načinu prikupljanja podataka; zapisano je i to da kad god se navode postoci da se mora navesti i u odnosu na šta su oni izračunati; pa i podatak o tome ko je naručilac istraživanja. Kod nas je stvar propadala kada bi u razgovoru sa istraživačima došlo do obaveze o objavljivanju identiteta naručioca istraživanja, dok su medijski urednici odbijali svako „suvišno proširenje priče“.

sociolog