Kamenovanje

Srditi momci iz „Narodnog pokreta 1389” prevalili su nekoliko stotina kilometara da bi u blizini Leposavića kamenovali automobil sa srpskim ministrima i na taj način demonstrirali nezadovoljstvo načinom na koji vlada rešava tamošnje probleme. Mogli su to da urade i u Beogradu, da ne arče pare za gorivo, ali su očigledno mislili da će efekti biti mnogo veći na samom KiM.

Njihov cilj je bio da spreče dolazak ministara koji im nisu po volji na proslavu Vidovdana i očekivali su da se ovi vrate u Beograd čim zapaze blokadu na putu.

Ali ministri su se nekako „provukli” i pošli sporednim putem. Momci su pošli za njima, a odmah potom usledio je i njihov kratak sukob sa drugom grupom mladića sa motkama tokom koga je kamenjem gađana i kolona u kojoj su bili ministri. Pripadnici „1389” su, inače, već nekoliko dana na KiM, gde podržavaju proteste Srba protiv Euleksa i evidentiranja robe koja iz Srbije, preko dva prelaza na administrativnoj granici, ulazi na KiM.

Bilo bi krajnje pogrešno ponašanje mladića iz „1389” tumačiti samo kao akciju grupe frustrirane opštim stanjem u društvu. Ovde je, na ovaj ili onaj način, ipak, reč o organizovanom izražavanju političkog stava, a ne o spontanoj reakciji budući da se grupa o kojoj je reč nije slučajno našla tamo. Ovakvih akcija i ovakvih pokreta nema bez odgovarajuće političke pripreme i političke pozadine.

A kada je reč o političkom miljeu, stvari su prilično jednostavne. Stranke iz opozicije, koje imaju veliki upliv na lokalne vlasti u srpskim opštinama na KiM, zagovaraju radikalizaciju otpora međunarodnim vlastima, a vlasti u Beogradu se tome snažno protive. Kosmetski problem tako ponovo postaje pitanje na kome se srpske partije bore za naklonost birača. Rezultat je da Beograd ne govori „jednim glasom” i to se jasno vidi na terenu, ne samo u već pomenutom slučaju kamenovanja srpskih ministara nego i u odnosu prema međunarodnim vlastima.

Iz ovakvog redosleda ne treba izvući zaključak da je neka politička partija organizovala gnevne momke iz Beograda i poslala ih u Leposavić da podrže proteste Srba i „prirede doček” ministrima. Ali ostaje činjenica da njihova akcija jeste u skladu sa trenutnim težnjama pojedinih stranaka srpske desnice i da, bar za sada, iz tih političkih krugova nije bilo nikakvih kritika kamenovanja srpskih ministara. Izostanak opšte i oštre kritike, zapravo, vodi ka tome da kamenovanje postaje neka vrsta političkog čina.

To je možda logično za zemlju u kojoj je protest naoružanih pripadnika specijalnih jedinica smatran političkim činom, a paljenje ambasada tumačeno kao puki izraz frustracije ogorčenih građana, ali nikako nije zdravo za demokratiju. Krajnje je loše i za nastojanje da Srbija očuva KiM u svom sastavu.