Konsenzus stranaka o tajnim prihodima

Korupcija odavno jede supstancu srpskog društva. Siromaštvo, visoka nezaposlenost, socijalna nesigurnost i strah znatnog dela stanovništva, nepoverenje u institucije, uključujući tu i političke stranke i njihove lidere, kao i visoko mesto na rang-listama korumpiranosti koje Srbija godinama drži, očigledne su.

Najveću odgovornost za takvo stanje snosi država. To proističe iz načela objektivne odgovornosti, prema kome onaj ko ima najveća ovlašćenja, a to je nesporno država, snosi i najveću odgovornost.

Konstatacija o najvećoj odgovornosti države neminovno nas upućuje na jedan od glavnih izvora korupcije – preteranu, negativnu politizaciju društva i nove oblike simbioze političke vlasti, vrhova političkih stranaka i tajkuna. To je dovedeno do apsurda i ispoljava se kroz činjenicu da je danas dominantni, a često i jedini put socijalne promocije politička pripadnost, odnosno članstvo u političkim strankama. Stručna radna mesta dele se po političkoj pripadnosti, kao plen u stranačkim nadigravanjima. Na taj način na strateški važne pozicije u javnim službama dolaze nekompetentni, koji oko sebe okupljaju svoje, takođe, nekompetentne partijske sledbenike, pa se tako koncentrični krugovi neznanja, neodgovornosti i nekompetentnosti u nedogled šire. Naravno, ne treba posebno dokazivati da postavljanje ljudi na mesta u javnim službama po političkoj pripadnosti predstavlja istovremeno vid diskriminacije i korupcije.

Sastavni deo tog korupcionaškog paketa su plate direktora i članova upravnih odbora institucija vlasti i javnih preduzeća. Ta pitanja su se otvarala u tzv. aferama, povodom plata direktora javnih preduzeća, koje su trajale kratko, kao dimne zavese, i u suštini su imale takve efekte. Neke činjenice su ovde u sukobu sa načelima zdravog razuma. Poznato je naime da direktori i članovi upravnih odbora javnih preduzeća imaju plate višestruko veće od plata ministara. Nameće se pitanje koji je motiv ministra (osim altruizma, objektivnosti i ljubavi prema domovini) da svoje saradnike postavlja na mesta sa višestruko većim platama od one koju sam prima. Imam pravo da sumnjam da deo tih plata odlazi u džepove najviših stranačkih funkcionera i eventualno u kase stranaka.

Ovo su samo dva najdrastičnija primera korupcije, čiji je izvor u političkim strankama, koji istovremeno generišu i druge oblike korupcije. Istovremeno, političke stranke kao zmija noge kriju izvore svojih finansija i opstruiraju donošenje zakona koji bi finansije stranaka učinio javnim i javno kontrolisanim, u skladu sa nespornim civilizacijskim i demokratskim standardima savremenog doba. Prikrivanje izvora i finansijskog poslovanja predstavlja, nažalost, jedan od retkih predmeta konsenzusa političkih stranaka i pozicije i opozicije. Posebno je otežavajuće što to čine u vreme kad ogromna većina stanovništva živi daleko ispod civilizacijskog minimuma, a „izveštaji” koje podnose o svom finansijskom poslovanju u suprotnosti su sa načelima zdravog razuma i vređaju inteligenciju građana.

Budući da korupcija funkcioniše i širi se po principu spojenih sudova jasno je da se ona iz političkih stranaka prenosi u državni aparat i u sve javne delatnosti, a nivo korupcije tretira se ne kao društveno zlo već kao potencijalni izvor dobiti za stranke, njihove aktiviste i funkcionere. Nije onda teško zaključiti da je tu glavni razlog zbog čega se tako sporo i nevoljno donose antikorupcijski i antimonopolski zakoni, koje su uspešne zemlje tranzicije donosile na početku ovog procesa. Grubo, ali objektivno rečeno, stranke čuvaju svoj plen. Tako je zapravo nastala atmosfera straha, beznađa, koja se sve češće ispoljava kroz činove autodestrukcije, kao što je sečenje prstiju. Prste seku oni koji su ostali praznih šaka, ali ako se ovako nastavi trebalo bi mnogo više da se bavimo onima koji imaju dugačke prste.

Profesor „Megatrend” univerziteta