Upotrebna vrednost mita

Ako Srbija treba da se spasava – da zaboravi Kosovo što pre!

Ako hoćete da raskomadate Srbiju, oslonite se na Srbe! To će oni učiniti bolje od vas.

Bolje da nas unuci pamte mrtve, nego da nas sinovi žive zaborave.

Tako govore: Vuk Branković, sultan Murat i knez Lazar u drami Ljubomira Simovića „Boj na Kosovu”.

Ima mnogo što aksiomatskih što proročkih iskaza u ovom književnom delu napisanom pre više od dve decenije. Knez će još reći da u sultanovom pismu Srbima piše „to što se od jedne države ne traži”, a sultan svom sinu da „islamsku strelu dobaci do Pariza i Ruana”. Kneginja Milica veli da „kad vojvoda oduzme vojvodstvo, knez kneževinu, despot despotovinu – ne ostane ništa (od Srbije)”, a Miloš Obilić da će „neko sunce ogrejati Srbiju kad-tad”.

I ima još mesta gde se sudaraju pitanja „da li da se borimo ili da se postidimo”, „da li da ne prolivamo krv ili da čuvamo obraz”... gde se suočavaju kukavice i junaci, patriote i poturice.

Prikazan ovog Vidovdana, na dvadesetogodišnjicu premijere, film „Boj na Kosovu” Zdravka Šotre, snimljen po Simovićevom tekstu, verovatno pobuđuje različite reakcije. Jedni su ganuti tragikom događaja i ličnosti, uzbuđeni vraćanjem u daleku prošlost 14. veka čiji se tragovi sudbonosno protežu kroz potonju nacionalnu istoriju. Drugi i u repriziranju ovog umetničkog dela vide nezdravo pothranjivanje nacionalne mitomanije, patetične poslovičarske epike i frazeologije neke „atavističke” Srbije koja nikako da se prene, osvesti praktičnim realizmom i postane „evropska”.

I „Boj na Kosovu”, kao i boj na Kosovu kod Simovića i Šotre, gledali su i okat i slep. Tražeći istinu...

Istina je da je ovaj TV film urađen stilski pročišćeno, s dobrim upriličenjem srednjovekovnih ambijenata, s finom likovnošću u slikanju eksterijera i enterijera, s vešto stilizovanim scenama bitaka, s kinestetički uspešno savladanim poetskim, lirskim i simboličkim pasažima u scenariju.

Takav, on pokreće na razmišljanje.

 Šta je narod bez mita i bez mitskih junaka, bez kolektivne samosvesti i samopoštovanja? 

Ne uništava li savremeni agresivni poziv na demitologizaciju nacionalnih principa empatiju, solidarnost, smisao za žrtvovanje, duhovnost... stvarajući svet ogoljenog pragmatizma, sebičnosti, beščašća?

Da li se apologijom indivudualizmu, pravima pojedinca, privatnoj svojini, materijalnim vrednostima zapravo ustoličavaju novi i neprikosnoveni mitovi?

A da „stari” mitovi nikako nisu na odmet, i da se mogu iznova politički upotrebiti, dokazuje se upravo danas na Kosovu. Tamošnjim Albancima za stvaranje sopstvene državnosti potrebno je i tuđe, te prisvajaju ne samo srpske crkve i manastire nego i srpske heroje. Prema najnovijim vestima – Obilića!

Neće iznenaditi ako se pri tom oslone na Muratov savet Turcima i uzmu u obzir Srbe koji slede poruku Brankovića.