Beskorisni bojkot

Srpski policajci južno od Ibra poslušali su sugestiju vlade bivšeg premijera Vojislava Koštunice i godinu i četiri meseca složno bojkotovali KPS, ali ni oni, ni Srbi na Kosovu i Metohiji ni Srbija od toga nisu imali nikakve koristi. Naprotiv, činjenica da su na kraju ipak morali da odustanu i da se vrate u sastav kosovske policije više pogoduje kosovskim vlastima nego srpskoj strani.

Slučaj sa beskorisnim bojkotom Kosovske policijske službe pravi je primer gotovo dramatične nespremnosti vladajućih struktura u Beogradu da, pre nego što povuku neki potez, načine ozbiljnije analize njegovih kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih posledica i realno procene sopstvene mogućnosti i domete. Umesto toga velika pažnja se posvećuje trenutnim efektima i procenama mogućih dnevnih medija i političkih oponenata na neku odluku.

Podsetimo, odluka o povlačenju srpskih policajaca doneta je u februaru prošle godine, samo nekoliko dana nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti. Ona je bila izraz potrebe da se snažno stavi do znanja srpsko protivljenje nezavisnosti, ali i da se domaćoj javnosti pokaže da su vlasti odlučne u nameri da zaštite teritorijalni integritet Srbije.

U tom trenutku niko iz vladajućih struktura se nije, makar ne javno, pitao da li je reč o svrsishodnom koraku i da li Srbija i kosovski Srbi imaju snage da istraju.

Nisu to učinili ni tadašnji koalicioni partneri u Koštuničinoj vladi, DS i G17 plus. Kada su, pre godinu dana, te dve stranke i koalicija oko SPS-a formirale novu vladu nisu pokušale da preispitaju odluku o povlačenju srpskih policajaca, verovatno strahujući da bi mogle da budu optužene da priznaju samoproglašenu nezavisnost.

Policajci su se vratili tek nakon što je postalo jasno da će definitivno ostati bez posla i da će bezbednost i održavanje reda u srpskim opštinama postati stvar albanskih policajaca. To se, naravno, moglo pretpostaviti i u trenutku kada je donošena odluka o njihovom povlačenju, ali trenutna politička klima bila je isuviše nabijena emocijama, a i za pragmatičnost nije bilo mesta.

Nakon svega stiče se utisak da se srpska politička elita i dalje rađe bavi definisanjem želja i emocijama i busanjem u patriotska prsa nego planiranjem poteza koje vuče. Strategije u slučaju srpskih policajaca na KiM zapravo i nije bilo. Odluka o njihovom povlačenju bila je iznuđena, baš kao što je iznuđena i odluka o njihovom povratku. Tako se događa da situacija kontroliše nas, a ne mi situaciju.

Povodom očiglednog gafa sa povlačenjem i povratkom srpskih policajaca korisno bi bilo podsetiti da narod ne bira vlast da bi ona svakodnevno podilazila emocije nacije i ugađala joj. Vođe se biraju da bi vodile naciju, a to podrazumeva i donošenje nepopularnih odluka za koje je potrebno preuzeti odgovornost.