Krnji suvereniteti

Bez namere da dovodim u sumnju snagu ičije težnje za grupnim identitetom, a posebno onim nacionalnim, postavlja se pitanje o opravdanosti dalje nominacije mini nacija-država (Kleinstaaterei).

Pravo naroda da se konstituiše prvi je formulisao američki predsednik T. V. Vilson početkom 20. veka. Njegov princip nacionalnosti prihvatio je i V. I. Lenjin, formulišući ga kao pravo na samoopredeljenje i otcepljenje. Vilsonov princip nije primenjivan kod onih nacija koje su formirane u državama koje su postojale pre nego što su stvorene nacije – Velika Britanija, SAD, Francuska. One su svoje podanike mobilisale tako što su ih pretvorile u ravnopravne građane. Princip je primenjivan samo u državama u kojima su nacije formirali pripadnici etničkih ili kulturnih skupina koje se nisu podudarale s postojećim državama imperijama – poput Turske, Austrougarske i Rusije.

Primena principa nacionalnosti potpuno je prekrojila političku kartu Evrope. Posle Prvog svetskog rata Evropa je imala 27 država, a samo nakon raspada SSSR-a, Čehoslovačke i SFRJ dobila je još 17 novih. Studije evropskih regionalističkih pokreta predviđaju da će se proces nastaviti i u kapitalističkom svetu. One predviđaju da će samo na Zapadu biti stvoreno najmanje 42 mini države. Procesu nominovanja mini nacija-država kao da neće biti kraja, a reč "balkanizacija" – koja je uvek spadala u frazeologiju političke uvrede – može dobiti pozitivnu konotaciju.

U promenjenim okolnostima nacije-države gube staro značenje. Nisu to više države koje su potpuno suverene. One se ponašaju manje-više kao lokalne političke zajednice kojima je cilj da se povoljnije pozicioniraju u odnosu na translokalne, odnosno transnacionalne i globalne entitete. Biti članica struktura NATO-a, imati stolicu u UN, biti član Svetske banke ili pripadati EU – to zasad mogu samo nacije-države. Kao što je etničkim skupinama na prostoru Francuske, Italije, Nemačke ili Sjedinjenih Država nekad bilo poželjno da imaju status "nacije" tih država, tako je danas poželjno da nacije-države – a sve su države službeno "nacije" – budu deo globalnih entiteta.

Ipak, pravo na suverenu naciju-državu ne mogu ostvariti sve etničke skupine, već samo one koje su već politički zakinute (deprivirane). Put od politički zakinute do suverene nacije-države prelazi se u četiri koraka: (1) stvaranje slike o sebi kao politički zakinutoj nacionalnosti; (2) uveravanje globalnog javnog mnjenja i međunarodne zajednice da je država koja je službeno i "nacija" jedini krivac za njihovu političku zakinutost; (3) da se od te države i takve "nacije" dobije puna politička nadoknada i, na kraju, (4) da se, u herojskoj fazi političkog priznanja, od međunarodne zajednice dobije priznanje suverenosti.

Kosmetski Albanci su dosad uspešno prešli tek prva dva koraka.

Na upozorenje da slučaj kosmetskih Albanaca nije usamljen i da takvih "budžaka" ima širom "globalnog sela" ne treba reagovati namernom gluvošću. Nuditi nezavisnost kao univerzalni lek za sve probleme, domen je političkih dubioza.

Otcepljivanje politički zakinutih (depriviranih) nacionalnih skupina je proces koji će trajati. On je, zapravo, samo jedna od dimenzija savremenog trenda usmerenog na slabljenje država. Prve na udaru su države koje tiranišu manjine i agresivno se ponašaju prema susedima. Slede one koje ograničavaju ekonomski rast. Ali, po omnibus principu, na udaru mogu biti i sve druge države. Princip otcepljivanja politički zakinutih nacionalnih skupina može biti korišćen i kao mehanizam slabljenja moći državnog sektora.

U slučaju pune ekspanzije otcepljivanja, nijedna moderna država neće biti pošteđena. I najveće i najmanje države mogu biti optužene da ograničavaju ekonomski rast, da su im preobimna ovlašćenja, da su nedovoljno funkcionalne i efikasne.

U slučaju "pandemije" otcepljivanja – kakva može biti budućnost EU? Ona može biti pogođena takvim talasom. Kosovo je dobra prilika da se sa ovom eskalacijom prestane. Rešenje za probleme politički zakinutih etniciteta treba tražiti na drugoj strani – a pre svega u regionalnoj saradnji.

EU može biti optužena da sprovodi politiku zakidanja (deprivacije) i tiraniju nad starim evropskih nacijama. Srbija je na ozbiljnom putu da to uradi. Optužbe da EU krnji suverenitet i ustupa teritoriju drugima dobro su razumele članice koje imaju problema sa svojim politički zakinutim nacionalnostima.