R-evolucija

Dobro poznata slika - razjarena mladež na ulicama, opipljivi idealizam u vazduhu, ponosno podignute glave sa pogledima koji sevaju na postojeći poredak stvari i ne žele mu ništa dobro. Neki misle da se sva ta energija pokrenuta protekle zime raspršila i istopila od vreline letnjeg sunca. Ali ona se samo primirila. Znam to, jer sam je već jednom videla. Osetila. Doživela. I evo je opet preda mnom, posle toliko godina, stihijska, neukrotiva, ojačana.

Sredina devedesetih, Kolarčeva ulica, beogradska zima koja uzpratnju košave ledi sve do srca. Asfalt je do poslednjeg atoma ispunjen ljudskim telima koja sede, stoje, pevaju, sviraju, uzvikuju. Na nekih 500 metara udaljenosti – policijski kordoni. Čekaju.

Malo dalje, prkosni uzvici, upaljene vatre, crveni nosevi, sjajne oči. Svi smo tu zbog jednog razloga. Svi smo tu sa istim ciljem. Svi smo tu jer tražimo šansu. Šansu za nas, za one koji dolaze posle nas, pa čak i za one koji su došli pre nas - bar za neke od njih. Na svom mladalačkom idealizmu ćemo izneti promenu, prkoseći pendrecima, nadmoći, sistemu. Šta su smrznuti nosevi i poneki udarac u zamenu za revoluciju, budjenje iz masovne hipnoze, učestvovanje u stvaranju novog poretka, nove budućnosti.

Božić 2008. u Atini, Ermu ulica. Gomile mladih ljudi u njoj. Uzvici, parole, i isti onaj sjaj u očima. Dele se leci na kojima piše: „Ove godine nemamo Božić “. Ali, ja sam ovaj put, samo posmatrač. Dok ih gledam... Nešto se budi u meni. Da li smem sebi dopustiti...Da ponovo verujem...

Između dva događaja sam postala individualni idealista i društveni skeptik koji privatno u svom mikro svetu i dalje ne veruje u sistem i tajno gaji ideje o idealnom društvu, potpuno drugačijem od današnjeg. Naizgled igram po njihovim pravilima, radim 40 sati nedeljno i uredno plaćam poreze, trošim sve više na potrebe koje stalno rastu, zadužuem se preko svojih mogućnosti da bih punila svoje ormare, kuće i živote nebrojenim stvarima. Reklo bi se da sam od homo-revolucionist sa ostatkom svoje generacije entropirala u homo-economicus.

Ali duboko u stomaku i dalje im ne verujem, na mojim trepavicama prkos nemirno spava, a nemir u trenutcima kao što je ovaj – urliče.

Prošavši u ranim dvadesetim new age fazu, kada je moj duh, prkoseći dotadašnjem stanju stvari, znao da mogu imati sve samo ako verujem i ako se dovoljno potrudim, formirala se moja nova životna filozofija, koju bih danas grubo opisala u smislu „Izbori se za sebe jer se drugi neće boriti za tebe, stvori svoj svet lepši, bolji i ispravniji od onog okolo tebe i nikad ne veruj sistemu i ljudima koji ga predstavljaju“. Od tada se vozim na fenomenalnom i nepredvidljivom toboganu koji retko otkriva šta dolazi iza sledećeg okreta. Svetlost i voda me pročišćavaju, haos mi pomaže da nadjem red u sebi, a mekoća ljudi je melem mojoj nekada stvrdnutoj duši.

Tokom ovih godina mediteransko sunce je isparilo toksine koji su se nagomilali životom u Beogradu devesetih, meltemi je oduvao naslage sa duše nanesene nemilosrdnom košavom, Egejsko more je ispunilo rupe koje je Beogradski asfalt napravio.

Ali na sreću ne postoji stihija koja bi umanjila veličinu te male Kolarčeve ulice i svega što se tada u njoj dešavalo.

Naš mladalački prkos tada nisu mogli sliomiti pendreci, pretnje ili strah. Ali, oni su se opametili. Više ne prete, već podmićuju. Dobri poslovi, puno novca, privilegije i društveno priznanje. Nude nam uzdizanje ega i osećaj svemoći. A traže tako malo u zamenu. Naše snove. Naše vrednosti. Naš idealizam.

Na nama je koju pilulu ćemo da odaberemo.