Pupoljak ruže, oružje za obračun

Od našeg dopisnika
Moskva – Ako se s mojim delom uporede dela takvih firmi kao što su „Tifani”, „Bušeran” ili „Kartije”, onda oni sigurno imaju više dragocenosti nego ja. Ali to su trgovci, a ne juveliri–umetnici. Mene malo zanima skupocena stvar ako je njena vrednost samo u tome da je u dragoceni metal usađeno mnogo brilijanata ili bisera – govorio je svojevremeno Karl Faberže. Verovatno je zato njegov juvelirni biznis nadživeo i njega i njegove direktne potomke, a čitava jedna epoha dobila njegovo ime. Na aukcijama, remek-dela juvelirnice „Faberže“ se, uprkos krizi, i danas plaćaju „suvim zlatom“, a interesovanje za njegove minijature potvrđuju i redovi na svim izložbama u svetu gde se one pojavljuju. Muzej Puškina u Moskvi u kome je izloženo oko 300 Faberžeovih minijatura posetilo je za tri nedelje više od 30.000gledalaca.  

 Drago kamenje, filigranski juvelirski radovi, mehaničke tajne uskršnjih jaja, maksimalni luksuz u najminimalnijoj mogućoj formi – to su nesporni kvaliteti najboljih komada kolekcije Faberže. Tabakere, satovi, okovi za ikone, pomalo naivni cvetići u čaši s „vodom“ od planinskog kristala, poslužavnici, dugmad za košulju, minijaturne pudrijere, pribor za nokte... Tu je sve što se u običnom životu koristilo, i što nije, ali se nekome dopadalo – uključujući raskošne ramove za fotografije i drške za kišobrane... u renesansnom stilu, s poznavanjem moderne (uzgred, među autorima skica za minijature bio je i čuveni Aleksandar Benoa) i s akcentom à la russe. Faberže je danas slavniji nego što je bio za života. Možda i zato što se „epoha Faberže“ ponavlja. To je epoha i današnjih ruskih oligarha, koji isto kao ruski carevi mogu sebi da priušte sve što požele. Uostalom, jedan od njih, Viktor Vekselberg, zaslužan je što se kolekcija nalazi u Rusiji.

(/slika2)Porodica Faberže doselila se u Rusiju u sedamnaestom veku bežeći od francuskog kralja Ludviga Četrnaestog koji je progonio hugenote. Sredinom devetnaestog veka Gustav Faberže otvorio je juvelirnicu u Peterburgu, ali će ona postati poznata tek kad je nasledi njegov sin Karl. A počelo je tako što je ruski imperator Aleksandar Treći, 1885. godine, poželeo da svojoj ženi pokloni „originalan“ poklon za Uskrs. Faberže je napravio belo jaje sa zlatnim žumancetom u kome je bila mala zlatna kokoška. Carici se toliko dopalo da je poželela da svake godine dobija takva iznenađenja. Od tada počinje slava Faberžea. Za nešto više od 30 godina napravio je za carsku porodicu oko 50 uskršnjih jaja od najrazličitijih materijala i dragog kamenja. U jajetu je uvek moralo biti iznenađenje – minijaturni dvorac, jahta, voz ili figura ptice ili životinje. Poslednji proizvod iz te serije bilo je jaje  „Orden svetog Đorđa“ koje je Nikolaj Drugi, poslednji ruski car, poklonio svojoj majci Mariji Fjodorovnoj u proleće 1916. Majstor je beležeći u minijaturama najvažnije događaje ruske istorije i ličnog života carske porodice – imendane, godišnjice krunisanja, carevanja – napravio svojevrsni istorijski kaleidoskop.

Ali proizvoda sa čuvenim pečatom ima daleko više – bilo je to vreme kad u svetu niko nije bio ravan ruskim juvelirima, pa su narudžbine pljuštale sa svih strana.

Posle svrgavanja monarhije, Karl Faberže je zatvorio svoju radionicu u Peterburgu i napustio Rusiju. U jesen 1920. je umro. Domovinu su napustili i njegovi radovi. Sovjetskoj vladi je bio potreban novac, a ne remek-dela juvelirske umetnosti. Veći deo uskršnjih jaja bio je prodat u inostranstvu. Najveću privatnu kolekciju (devetcarskih uskršnjih jaja) uspeo je da sakupi medijski magnat Malkolm Forbs. Posle njegove smrti odlučeno je da ih proda aukcijska kuća „Sadebi“, ali je Viktor Vekselberg, osnivač kulturno-istrijskog fonda „Veze vremena“, nakon dugih pregovora uspeo da otkupi čitavu kolekciju i vrati je u Rusiju. Zvanično nije objavljeno koliko je za to platio,ali se govori o najmanje 100 miliona dolara.

(/slika3)Centralno mesto na izložbi u Muzeju Puškina zauzima najpoznatije jaje u svetu koje je dobilo ime „krunisanje“. U njemu je smeštena minijaturna kopija imperatorskih kočija kojima su se vozili na krunisanje ruski carevi od 18. veka. A prave kočije nalaze se u muzeju Ermitaž – zanimljivo je da su se, kad ih je trebalo restaurirati, majstori orijentisali prema minijaturnoj Faberžeovoj kopiji. Pored njih je jaje „visibabe“ koje je Nikolaj Drugi poklonio svojoj ženi Aleksandri Fjodorovnoj. Iz njega, kad se otvori, izlaze tri medaljona sa portretima cara i njegove dve starije kćeri – Olge i Tatjane. Smatra se da je carica to jaje najviše volela. Tu je još jedno remek-delo – jaje „lovorovo drvo“. Svaki listić je napravljen od nefrita,a unutra je smeštena ptičica. I „pupoljak ruže“ koji je, prema legendi, kasnije dopao jednom Englezu,a ovaj njime gađao svoju ženu...

Minijaturna bombonjera u obliku jajeta pripadala je grčkom kralju Georgu Prvom, rođenom bratu ruske carice Marije Fjodorovne, a u kolekciji „Safara“ sakupljeni su satovi, ramovi za fotografije, mastionice, pera, pečati, upaljač u obliku samovara... koji su pripadali evropskim carevima i kraljevima.

Tu su i drugi radovi svetski poznatog brenda,ali i remek-dela kojasu urađena u drugim radionicama. Posebna sala posvećena je „Svetim likovima“ – ikonama u dragocenoj opremi koje su napravljene u firmama Ovčinikova, Hlebnjikova, Morozova – ramovi od zlata, oreoli od dragog kamenja, a odeća od bisera... I još – dijamanti, nefrit, ahat, čuveni „emajl Faberže“ koji se dobijao u nekoliko etapa. Majstori su pronašli 140 nijansi i uspeli da izmisle posebnu tehnologiju „gijoširanje“ – specijalni način obrade metalnog predmeta posle čega se na njemu formira uzorak koji izbija kroz površinu od emajla.

Nisu svi smatrali da su Faberžeovi proizvodi visoke umetničke vrednosti, neki su govorili da je to kič, ali umetnost Karla Faberžea nadživela je i njih.