Loša dramska sekcija

Ljubiša Rajić, profesor na grupi za skandinavistiku i njen osnivač na Filološkom fakultetu u Beogradu, objavio je tokom poslednjih nekoliko meseci tri knjige „Tekst u vremenu” (Geopoetika), „Skandinavska knjiga u prevodu na srpskohrvatski jezik” (Narodna biblioteka Srbije, Službeni glasnik) i „Umeće čitanja” (Geopoetika), knjigu o različitom doživljaju istog teksta u različitom vremenu i kulturama. 

U razgovoru za naš list Ljubiša Rajić govori o problemima kulturne politike u Srbiji, perspektivi budućih elita i sunovratu visokoškolskog obrazovanja....

Kako komentarišete nova rukovodstva beogradskih kulturnih institucija?

Sve stranke hoće svoje ljude u njima, ali pošto to nisu finansijski lukrativna mesta, često se recikliraju istrošeni kadrovi, imenuju ljudi koji se ne bave kulturom, razni trećerazredni umetnici, ljudi koji ne umeju da rukovode kulturnim institucijama ili neće da rešavaju probleme da se ne bi zamerili. Istina, DS ima i nekoliko stručnih ljudi. Konkursi su farsa, svi su unapred imali svoje ljude, i sve je to bila loša dramska sekcija.

Mnoge institucije kulture loše funkcionišu i imaju loše programe ili programe koji bi bili dobri, ali pre jednog veka kao, na primer, u Etnografskom muzeju u Beogradu. Ili je nešto popularno, pa dobija pare kao, na primer, prilično beznačajan Festival podvodnog filma.

Na koji način kultura u Srbiji trpi zbog čestih promena političkih partija na vlasti?

Različite stranke koje učestvuju u republičkoj, pokrajinskoj i lokalnoj vlasti ili se uopšte ne zanimaju za kulturu ili imaju sasvim oprečna poimanja šta hoće sa njom. Novoj Srbiji su dovoljni Guča i vašari, DSS vidi samo tradicionalnu srpsku kulturu (ako takvo nešto uopšte postoji), DS i SPS žele svoje ljude na svim položajima, LDP glumi da ne učestvuje u tome, SPO vidi samo četnike i epiku, G17 bi da sve privatizuje i time kulturu skinu sa budžeta, PUPS, JP, radikali i naprednjaci ne održavaju sa kulturom ni diplomatske odnose (mada radikali prave štetu kad god mogu), manjinske stranke vide samo svoju nacionalnu kulturu, svi se ulizuju crkvi… Zato nemamo nikakvu kulturnu politiku već haos.

Kakva je budućnost naše intelektualne elite?

Ne vidim veliku perspektivu. Mi imamo neracionalan sistem: sedam državnih, sedam privatnih univerziteta i 50–60 viših škola, a nemamo kadar za više od dva, dva i po univerziteta. Kada bi se zabranilo tezgarenje po drugim univerzitetima, toliki sistem bi se urušio. Imamo i gomile ljudi koji godinama nisu objavili nijedan naučni rad. Citiraću jednog bivšeg dekana Medicinskog fakulteta u Beogradu koji je rekao „Ovde su svi za reformu pod uslovom da se tom reformom ništa ne promeni.”

Mi smo iz starog sistema preneli najgore elemente, ogromnu samostalnost fakulteta i lošu kadrovsku politiku, i uzeli najlošije iz Bolonje, atomizaciju i iscepkanost nastave na kratke kurseve. Zato ne smemo gledati samo onih nekoliko institucija koje dobro rade već sistem kao celinu.

Da li je u našoj zemlji moguć tržišni način funkcionisanja institucija kulture, kako predviđa novi zakon o kulturi?

Potpuno je nemoguće. Na primer Narodni muzej u Beogradu, i arheološki muzeji vezani za nalazišta, istorijski arhivi moraju u celini ili većim delom uvek biti na budžetu; njihovi su troškovi veći nego što im sopstveni prihodi ikada mogu biti. Da bi institucije kulture mogle da opstanu na tržištu, potrebno je da postoji uređeno tržište, privredna elita koja je voljna da sponzoriše deo kulture (ali ne isključivo iz finansijskih razloga), zakoni koji podstiču takvo sponzorisanje, dovoljnu kupovnu moć ljudi da mogu da plate kulturne usluge po tržišnoj ceni, dovoljno obrazovano stanovništvo da želi kulturnu ponudu, rukovodstvo koje ume da ponudi nešto više od pukog razgledanja ili slušanja i medije koji to mogu da prate.

Mi nemamo ništa od toga, a gde ga ima, nije deo sistema već rezultat pojedinačnog pregnuća. Ako neko baci istorijske arhive na tržište, onda mora da obezbedi način finansiranja naučnih projekata koji zavise od arhivskog rada, a tada je odmah reč o politici razvoja nauke i prosvete. Ne vidim da iko pokušava da vodi računa o celini sistema, ovde se od pojedinačnog drveta ne vide ni druga drveta, a kamoli šuma.

Šta bi bile realne posledice privatizacije u kulturi?

Bacanje kulture na tržište znači njeno ukidanje. Ostaće estrada, Guča, Egzit, naći će se još ponešto, ali će ostatak nestati ili biti u dubokoj krizi. Dobar primer su džez klubovi u Beogradu iz devedesetih koji su nestali čim više nisu omogućavali vlasnicima zaradu. Zakon iza koga ne stoji nikakva analiza stanja, a još manje analiza posledica, vodi uvek u katastrofu šta god regulisao.

Kako komentarišete činjenicu da je Narodni muzej zatvoren i da je predlogom Ministarstva kulture obustavljen zamašan  projekat rekonstrukcije?

Nije mi baš sasvim jasno, ali mi je jasno da je reč o političkim, finansijskim i ličnim interesima koji su se prepleli i o kojima niko ne želi javno da govori. A zatvaranje muzeja jeste državna sramota. Ali šta očekivati u državi u kojoj političari godinama daju desetine miliona iz budžeta za megalomanski Hram Svetog Save, koji kao replika nema nikakvu umetničku vrednost, a puštaju da Narodni muzej propada, da je Narodna biblioteka praktično zatvorena… Primera ima na svakom drugom ćošku.

To je ta tragedija srpske kulturne politike.

Da li je u ovdašnjoj kulturi prisutna autocenzura?

Da. Rukovodioci ne žele da se zamere političarima na vlasti (jer su ih oni i postavili na te položaje), zaposleni neće da se zamere rukovodiocima, jer od njih zavise, sposobni se ne usuđuju da se zamere nesposobnima, jer je tih drugih mnogo više. Zato imamo mnogo loših kulturnih programa i manje-više lošu kritiku kulturnih zbivanja. Ali nije autocenzura samo ako ne prikažeš tzv. kontroverzne predstave ili izložbe ili ne objaviš nešto slično, već i ako se unutar institucije ne usuđuješ da izneseš svoje mišljenje o predstavi, izložbi ili knjizi, a još više ako i ne pokušavaš da uradiš ono za šta unapred znaš da neće biti dobro prihvaćeno. Ozbiljan dokumentaran film o ratnim zločinima ili igrani film o korupciji neće lako dobiti državnu podršku, a još manje novac od privatnog sponzora, i onda se i ne pokušava snimanje. No, valja imati u vidu da mi imamo nekoliko sfera kulturne javnosti koje žive svaka za sebe, retko se preklapaju, pa čak nemaju ni isti odnos prema institucijama kulture i vlastima. U njima vladaju drugačiji odnosi autocenzure, pa je poželjno u jednoj, nepoželjno u drugoj sredini.

Koja su pozitivna iskustva kulturne politike skandinavskih zemalja?

Zakoni su im relativno slični, ali prakse donekle različite: od jakog usmerenja ka tržištu u Švedskoj, do ipak još uvek jasnog oslanjanja na državu u Norveškoj. Ali to su zemlje sa uređenim i funkcionalnim državnim aparatom, uglavnom jasnom kulturnom politikom, istina, sa mnogim sukobima i propustima, jakim i uticajnim stručnim udruženjima i veoma jakim sektorom kulturoloških nauka, dakle, svime onim što mi nemamo. Skandinavske zemlje imaju mala ministarstava, a jake samostalne direkcije koje se bave određenim pitanjima kulture. Kada je, na primer, reč o problemu otkupa knjiga, time bi trebalo da se bavi neko posebno telo, a ne ministarstvo. Samo zahvaljujući državnom otkupu u Skandinaviji opstaju i oni izdavači koji izdaju niskotiražne knjige, pa tako i prevode naše književnosti.