Da li su zaista agresivniji

Da li su mladi danas zaista agresivniji nego ranije ili je takav utisak artefakt naše bolje informisanosti, bolje dokumentovanosti i posebne radoznalosti medija za nasilno ponašanje? Šta kažu istraživanja?

Prema podacima Instituta za psihologiju (projekat Unicefa), prikupljenim do 2008. godine na uzorku od 54.677 učenika, 25 odsto učenika osnovne škole sistematski je u školi maltretirano od vršnjaka (kao pokazatelj uzeto je da su u poslednja tri meseca bili više puta izloženi nasilnom ponašanju vršnjaka). Samo jedna trećina učenika nema nikakve probleme sa nasiljem vršnjaka u školi. Stariji učenici (od petog do osmog razreda) najviše su izloženi verbalnom maltretiranju (17 odsto) i spletkarenju (deset odsto) kojima je cilj socijalna izolacija, izbacivanje iz grupe i slično. Fizičko nasilje vršnjaka problem je za tri odsto učenika i to je onaj oblik nasilnog ponašanja na koji su odrasli najosetljiviji. Iz ovih podataka, kao i iz podataka da se nasilni incidenti dešavaju na mestima u školi koja su van kontrole odraslih, možemo zaključiti da budnost odraslih, njihovo prisustvo i reagovanje smanjuju učestalost nasilnih događaja u školi. Dobar pokazatelj za ovu konstataciju je oblik nasilnog ponašanja koji smo nazvali spletkarenje. Prema podacima koje daju deca, ovo je jedan od čestih i bolnih oblika nasilnog ponašanja kome su deca izložena, ali odrasli ga u svojim ocenama o ugroženosti gotovo i ne pominju.

Nažalost, decu u školi ne ugrožavaju samo vršnjaci. I nastavnici su nasilni. Gotovo da nema škole u Srbiji u kojoj neko od nastavnika nije nasilan i to obično znaju svi u školi. Prema izjavama dece, 36 odsto učenika bilo je izloženo nasilju nastavnika (prema pokazatelju da im se to desilo bar jednom tokom protekla tri meseca). Posebno brine podatak da je 15 odsto učenika bilo izloženo fizičkom nasilju nastavnika (udara, vuče za uvo i za kosu).

Prema procenama nastavnika (71 odsto), škole danas imaju više problema s nasiljem učenika nego ranije. Kada kažu „ranije” nastavnici misle na period u okviru svog službovanja. O trendu porasta nasilja u školama govore i podaci iz drugih izvora. Na primer, porast blagostanja društva nije praćen smanjenjem nasilja već, naprotiv, podaci ukazuju na povećanje. Poređenja između različitih zemalja veoma su komplikovana zbog različitih metodologija istraživanja. Ono što se iz analiza može zaključiti jeste da postoje velike razlike između država. Razlike se kreću u rasponu jedan prema četiri (prema D. Popadić 2009, Unicef, knjiga u štampi). Prema ovakvoj metodologiji poređenja, naša zemlja nalazila bi se negde u okviru proseka. Podaci ukazuju na to da nasilja ima manje u zemljama koje imaju programe protiv nasilja i smatraju ga ozbiljnim društvenim problemom. Dakle, opet možemo zaključiti da kada se odrasli mobilišu, nasilje se smanjuje.

U literaturi o nasilju otvoreno je i pitanje da li škola kao institucija nužno rađa nasilje, da li je ono očekivana (sistemska, endemska, prema D. Popadić, 2009) posledica organizacije škole kao institucije? Prema jednom stanovištu, u školama je uvek bilo nasilja ali se ispoljavalo prikrivenije, u formama koje odrasli lakše podnose (kao verbalno, psihološko, socijalno nasilje). Prihvatanje ovakvog stanovišta značilo bi da nema srećnih vremena kada je školsko nasilje u pitanju.

Montenj je škole svog vremena nazvao „tamnicom zatočene omladine” (prema D. Popadić, 2009). I savremene škole mogu postati slične „tamnice”. Velika grupa dece („zatočene u školi”) koju čvrsto ne vode odrasli i koja nema ozbiljne radne zadatke, najveća su moguća riziko-grupa za pojavu raznih oblika nasilja. Raznim mehanizmima socijalne indukcije, negativnog modeliranja i negativnog potkrepljivanja, nasilje se u takvim grupama širi poput požara, epidemijski.

Organizacija škole kao institucije je jedan od najznačajnijih činilaca za smanjenje ili porast nasilnog ponašanja dece. Da bi uticaj škole bio blagotvoran i formativan potrebno je da škola kao institucija zadovolji neka važna načela. Pomenuću ovde samo tri koja retko pominjemo kada tragamo za uzrocima nasilja u školama. Prvo i najvažnije načelo jeste da škola treba da uspostavi optimalno visoke akademske standarde. Drugo načelo, povezano s prethodnim je principijelnost, pravičnost i inventivnost u ocenjivanju učenika. I treće, ali ne i poslednje po značaju je načelo demokratske organizacije škole kao institucije, generalno, njen etos – atmosfera, kvalitet i demokratičnost međuljudskih odnosa u školi (na svim nivoima i između nivoa), pisana i nepisana pravila koja organizuju život škole kao mnogoljudne i radne institucije.

Psiholog, Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu