Kad sudbina spoji džez kraljeve

Specijalno za „Politiku”
Vjen – Olujno nebo je većdanima nad Vjenom. Ali, pravu grmljavinu čuli smo tek u nedelju, kada su na festivalu „Jazz a Vienne” zasvirali Stenli Klark, Markus Miler i Viktor Vuten, promovišući album „Thunder”. Čista snaga i energija. Ali i puno muzike, ispod prvog utiska o neverovatnim individualnim sposobnostima. Dok jedan svira, drugi razlaže magične harmonije, a treći ukucava ritam poput koraka Godzile. A potom su napred sva trojica, razmenjuju sola nadsviravajući se i pojačavajući pritisak u svakom sledećem krugu. Na bis slušamo „School Days”, himnu svih električnih basista, koju je nekad davno smislio Stenli Klark. A onda, iznenađuju sve prisutne spontano prelazeći na „Beat It”. Duh njihovog brata je tu, sećamo se Majkla Džeksona i shvatamo da su sve ovo samo razni aspekti iste vanvremenske muzike. Posle koncerta tražim intervju sa Markusom Milerom. Pristaje, ali samo uz drugu dvojicu: tri kralja su i van scene zajedno!

Miler: Bio sam ubeđen da će ovako ispasti. Poznavali smo se preko muzike, a sada upoznajemo jedan drugog kao ličnosti.

Klark: I loše stvari počinju da izlaze… (smeh)

Miler: Pa, loše stvari se ne stavljaju u muziku… Dakle, snimali smo, pa smo jesenas promovisali album, pa smo odlučili da opet putujemo, što je najbolji dokaz našeg bratstva i muzičke povezanosti. Većina all-star grupa ne preživi duže od jedne turneje, jer se uvek ubrzo nađe nešto da ih rastavi. A ova druga turneja je potpuno ista, osim što su svi opušteniji, sviraju bolje i više inspirišu jedan drugog.

Klark: Mislim da je bilo sudbinski da se spojimo, jer nas vezuje mnogo više od činjenice da smo „trojica basista”. Markus i Viktor su kompozitori i konceptualisti. Markus je sjajan producent, a Viktor piše knjige. Mogli smo da sviramo standarde, ali to bi bio „Rumble In The Jungle” (čuveni boks mečAli–Formen u Zairu, 1974. godine, op.a.) – hajde da se bijemo na sceni da vidimo ko bolje svira… Ali, moji prijatelji se tuku na drugi način: da napišu dobru muziku, da se zapitaju „kako da učinim da ovaj instrument zvuči bolje”. To je zaista vredno truda.

Vuten: Osećaj je sjajan, pogotovo ako znamo da su vremena teška, a da ljudi ipak žele da vide trojicu basista i da nam daju priliku da radimo ono što volimo.

Šta je ono što posebno cenite kod druge dvojice, i što biste voleli da imate?

Klark: Ja bih voleo da sviram bas klarinet kao Markus. (opet se svi smeju) Dobro, biću ozbiljan… Markus je veoma konzistentan u razmišljanju. I ja sam nekad bio takav, a sada to traje najviše pet minuta, što se dešava kad ostarite. A gledajući Viktora, koga zovem „novi basista ubica”, voleo bih da sam u njegovim godinama, a da znam sve što sad znam. Od svih električnih basista koje sam čuo on je najviše vremena uložio razmišljajući o instrumentu, pristupajući mu na skoro naučni način. Kada sam ja počinjao, to nije bilo uobičajeno. Električni basisti su ili bili propali gitaristi, ili akustičari koji su prihvatili da sviraju rok zbog para. Mene je,u stvari,naterao Čik Korija. Kada sam se našao u Njujorku prilično lako sam odbio ponudu Jana Hamera da se pridružim „Mahavishnu Orchestra”, pošto je tražio električnog basistu. (svi urlaju od smeha) A onda me je pozvao Čik, a to je garantovalo veliki novac. Dao mi je tu slatku stvar „What Game Shall We Play Today?”, a ja sam pokušao isto kao sa Hamerom. No, Čik je rekao:„Moraelektrični!”, i – šta sam mogao nego da pristanem?  

Miler: Ovi momci su takvi virtuozi da sam posle dužeg vremena morao da obratim pažnju na četiri žice pod svojim rukama. Stenlijevo prisustvo me stalno ohrabruje – učim većčinjenicom da sam pored njega. A Vik ima taj „ništa-nije-nemoguće” duh: kad čujem kako njemu sve uspeva, inspiriše me da budem sigurniji u sebe. Stalno učimo jedni od drugih – obožavam da vidim ideje koje lete preko scene. Ukoliko sam dobro odsvirao prvi solo, to će i njega povući da odsvira jošbolji nastavak. Ljudi mogu da pomisle da ovo nije džez, jer je sve glasno i ima rok elemenata. Ali ako bolje posmatraš- duh džezaje apsolutno tu. Pričamo jedan sa drugim kroz muziku. Tako Stenli priđe nama usred neke stvari, i u prvom momentu smo uzdržani, jer, znaš – to je Stenli Klark, mi smo sa njim odrasli – ali onda napadnemo i mi njega, sviramo mu nešto dobro. I on odgovori jošbolje. To je veoma uzbudljivo.

Vuten: Jako me uzbuđuje što ovo čujem od njih. Jer, u mom sviranju ima pomalo Džekoa, puno Lerija Grema, ponešto Butsija, ali najveći deo toga dolazi od njih dvojice… Sećam se kada sam kao sasvim mlad prvi put čuo Stenlija – niko nije svirao sa takvom energijom! A kada sam konačno imao dovoljno godina da mogu da probam ono što Stenli radi, shvatio sam – čoveče, on može bilo šta da učini mogućim, čak i ako teorija to ne dopušta! Sada mojim studentima u kampovima govorim da sa pravom namerom sve može da proradi. A Markus je stvorio sve te hitove koje sam svirao sa svojom braćom na disko-džemovima. Skinuo bih pesmu, a onda bih pogledao u omot i video – napisao i producirao Markus Miler, to je raširilo moje razmišljanje na temu „biti basista”, postajući: „biti muzičar i kompozitor”. I mene fascinira njegova konzistentnost: kad uzmešsnimak sa koncerta, njegov deo će zvučati kao da je u pitanju studijski rad. Sve je tačno na vreme, a ja za to jošnisam sposoban. Jako se trudim da nekako primim njegovu preciznost.  

Klark: Iskreno, ja sam najgori karakter u bendu i ne bi valjalo da previše utičem na njih…

Kako postižete da ovaj susret bude puno više od zadovoljavanja ego-tripova?

Klark: Mi komuniciramo notama, frazama i konceptima, i svi posedujemo visok nivo svesti o važnosti komunikacije, pa je takav rezultat prirodan. Tokom istorije je bilo mnogo all-star grupa, ali i mnogi pokušaji su bili veoma jadni, jer su malo pažnje posvećivali komunikaciji. Preduslov je da znamo da sviramo. Dalje, Markus je obavio veliki posao oblikujući ploču. Ali, ima jošpuno toga da bi se sklopio dobar šou. Sada zvučimo izvrsno, ali možda će se to izgubiti do kraja turneje? Morašstalno da budešsvestan da se ovde radi o većim izazovima od pukog sviranja bas gitare.

Markuse, na Vašem blogu ostavili ste divnu posvetu Majklu Džeksonu, a čuli smo i „Human Nature” i „Beat It”…

Miler: Naleteo sam na komentar na Jutjubu – kako se on seti svih nota? Neverovatno je što klinci ne znaju da mi sve to improvizujemo, jer većina nije imala džez obrazovanje. Zato mi je posebno stalo da im pokažemo da možemo da reagujemo u momentu, a takođe i da im pružimo priliku da prepoznaju muziku koju sviramo. Majkl je bio veliki muzičar, i mi osećamo dužnost da pokažemo uzbuđenje i poštovanje prema njegovom velikom delu.