Umetnost je postala trivijalna

Karlove Vari –Posle tri godine stvaralačke pauze pred publiku se vratio legendarni scenarista i reditelj Pol Šreder, i to sa novim filmom „Adamovo uskrsnuće” – magično realističkom pričom o preživelom iz holokausta, koji poseduje neobične moći i teške emocionalne probleme.

Film je nastao prema izraelskom romanu „Adam, sin psa”, kao posledica dvadesetogodišnje strastvene upornosti izraelskog producenta Ehuda Blajberga, i višegodišnjih strastvenih priprema slavnog glumca Džefa Goldbluma, koji je u ovom Šrederovom delu ostvario možda i svoju životnu ulogu. Za Pola Šredera (Mičigen, 1946), ovo je bio još jedan izazov nezavisnog filmskog stvaralaštva, van tokova glavne holivudske struje.

Pri samom pomenu njegovog imena, prva asocijacija za svakog filmskog sladokusca jeste njegova saradnja sa Martinom Skorsezeom i sjajni scenariji za, sada već antologijske, filmove kakvi su, recimo, „Taksista”, „Razjareni bik” i „Poslednje Hristovo iskušenje”, ali i niz drugih filmskih priča koje je napisao i filmova koje je režirao, od svojih početaka sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. U Karlovim Varima bio je dočekan ovacijama, a u razgovoru za „Politiku”, osim „raskrinkavanja” svog odnosa sa Holivudom, govorio je i o strahovima koji prate njegov poslednji film, psihološkim stranama filmskog nasilja, umetnosti koja je promenila svrhu i svojoj saradnji sa indijskim Bolivudom...                  

Kako je uopšte došlo do toga da Vam Izraelci ponude režiju filma „Adamovo uskrsnuće”?

Mislite zato što nisam Jevrejin? Pa, moram da priznam da nisam sebe smatrao pravim kandidatom kada je do mene stigla ova ponuda. Međutim, kada sam pročitao scenario, priču o čoveku koji je nekada bio pas i koji je sreo psa koji je nekada bio dečak, ta metafora je za mene bila toliko snažna i moćna da joj nisam mogao odoleti. Ujedno, ona snažno transcendira holokaust, ali na način koji je potpuno drugačiji od onoga što smo toliko puta već videli na ovu temu.

Ovaj film ima veoma dobar prijem na festivalima, ali ne i u regularnoj distribuciji. Šta mislite, šta je pravi razlog za to?

Mislim da ovaj i ovakav film plaši ljude. S druge strane, tema holokausta na način na koji je obrađena u knjizi „Adam, sin psa” i u mom filmu nije baš privlačna distributerima. Ni knjiga ni film ne barataju uobičajenim klišeima i stereotipima, pa se distributeri verovatno pribojavaju da onda neće biti dovoljno publike, niti velike zarade.

Možda ih zbunjuje Vaš magični realizam, igra svesti i podsvesti u čoveku koji je preživeo holokaust?

Film je pun događaja i ljudi koji možda jesu, a možda i nisu stvarni. U njemu nema ciničnog ili crnohumornog pogleda na ratne događaje i na rat sam po sebi. Ovo nije holivudski film.

A kakvo je Vaše mišljenje o Holivudu današnjice, naravno, iz pozicije reditelja i scenariste?

Kako budžet filma raste, zahvaljujući globalnom korporacijskom smislu za tržište, tako filmska priča mora da bude pojednostavljena kako bi naišla na širi odziv. Jednom mom prijatelju reditelju svojevremeno su direktori „Vorner Brosa” poslali poruku koja je glasila: „Za ovoliki budžet filma, Vaši su likovi suviše komplikovani”. Eto, takva je danas logika Holivuda. Ukoliko Vaš film košta više desetina miliona dolara, ne smete sebi da dopustite „luksuz” da publika ne razlikuje ko je dobar a ko loš momak u njemu. Treba da imate momka sa belim šeširom i momka sa crnim. Treba ubiti momka u belom, da sve bude lepo i jasno.

Kakva je logika postojala kada ste Vi počinjali?

Sa velikim holivudskim studijima sarađivao sam sa svoja prva četiri filma. Ja sam ostao isti, snimam istu vrstu filmova, a oni su promenili svoj sistem. Parafraziraću Normana Dezmonda: „Ja ostajem mali, ali filmovi ne”. Za moje „male ljudske priče”, tamo više nije bilo mesta. Postao sam nezavisni filmski stvaralac.

Izjavili ste i da je nezavisno filmsko stvaralaštvo u velikoj krizi i da zbog toga žalite?

Sve je u vezi sa vremenom u kojem živimo. Sada smo svedoci kolapsa nezavisnog filmskog stvaralaštva i kolapsa ozbiljnih drama u komercijalnim filmovima. Veliki studiji se teško odlučuju za ozbiljan filmski sadržaj, a slično je počelo da se dešava i u nezavisnom filmu. Ozbiljne drame u Americi, iz filmova su emigrirale na televiziju.

Svojevremeno ste mi rekli da smatrate da Holivud pravi veštačke filmove, sa specijalnim efektima i superherojima, zato što to publika traži. Međutim, ko je taj koji je formirao takav ukus publike?

Lako je kriviti Holivud za to, ali deo krivice snosi i publika. Ne znam da li Holivud ili bilo ko drugi može da kontroliše kretanje jednog društva, plimu i oseku umetnosti i umetničkih pokreta. Ako ljudi imaju ustavno pravo na demokratiju, možete li to da ugušite? Ukoliko, pak, ljudi žele militarizam, možete li to zagušiti? Koliko toga zaista možete da kontrolišete? Da li je Hitler zaista kreirao nacizam, ili je samo povezao u celinu neke već postojeće stvari i samo rekao – uradićete to ovako. Hoću da kažem, da je najlakše kriviti Holivud, ali treba imati u vidu i činjenicu da on samo predstavlja globalno stanje svesti.

Čujem da se „selite” u Bolivud?

Ha! Ne selim se, samo sam napisao scenario u kojem ima mnogo plesa i pesme. Istina je da pokušavam da pronađem finansijere u Bolivudu. Prvi kontakti su već ostvareni, sada čekam njihov odgovor.

Šta još pišete?

Već sam napisao scenario za akcioni žanrovski film, u stilu filmova koje sam radio kada sam počinjao karijeru. Scenario za komercijalni film na temu agenata CIA, već sam prodao Niku Vindingu Rifnu, čiji film „Bronson” možete da vidite ovde u Karlovim Varima. Postoji još mnogo ideja.

Pripadate nekoj sasvim drugoj „filmskoj školi” od ove današnje filmske omladine. Kada biste im sada držali čas, šta biste im rekli?

Možda bih im samo predočio da je u moje vreme umetnost, ne samo filmska, bila mnogo više u funkciji same sebe. Ljudi su konzumirali umetnost, ona im je bila potrebna da bi mogli da prebrode mnoge sociološke probleme. Ne verujem da trenutno ljudi koriste umetnost u te svrhe, već na nju više gledaju kao na relativno trivijalnu stvar. I sama umetnost je postala trivijalna.

U svim Vašim scenarijima i filmovima koje ste snimali, uključujući i „Adamovo uskrsnuće”, Vi na neobičan način istražujete nasilje. Gde su njegovi koreni?

Mislim da je to stvar genetike, mi smo programirani kao nasilne životinje. Međutim, naše nasilje nije u funkciji; za razliku od životinja mi ne ubijamo da bismo preživeli. I, kako se nosimo sa time? Kako se nosimo sa činjenicom da trenutno prolazimo kroz najnasilniji period u čovekovoj istoriji i sa činjenicom da je naše nasilje bez svrhe? Zar ne treba o tome praviti filmove? Kažete da se bavim nasiljem i to je tačno, ali ne smatram da pravim nasilne filmove i u tome je bitna razlika. Možda je jedino „Taksista” zaista bio nasilan. Više se bavim psihološkom stranom nasilja i time kako nasilje pokazuje svoje pravo lice na različite načine. Predstavljam je uz pomoć njenog negativa, njenog odraza u ogledalu.

I dalje se bolje osećate u koži scenariste, a lošije u koži reditelja?

To su dve različite vrste zadovoljstva. Kao pisac imam moć da kontrolišem situaciju i držim sve u svojim rukama. Međutim, to je usamljenički posao. Kao reditelj nemam veliku kontrolu, ne mogu da kontrolišem vremenske prilike, čak ni glumce, ali to je veoma društven posao, stalno ste u kontaktu sa ljudima. Ipak, da bih preživeo i zaradio novac, pišem scenarija. To me hrani.