Narandžaste cipele

Kod fizioterapeuta sam. Ne običnog. Neobičnog. Na brošuri o refleks-sunčanoj terapiji piše da se ta vrsta terapije zasniva na ideji da je svaki organ i deo tela u sprezi sa nekom tačkom (zonom) na rukama ili nogama.

Evo me tu, u ordinaciji, ležim zavaljena u udobnoj stolici, dok fizioterapeut pomno proučava moja stopala već šesti minut. Začudo, nije mi neprijatno. Već sam joj na početku seanse rekla da imam ružnija stopala i od Ume Turman, da su moji krivi prsti i čukljevi rezultat dugogodišnjeg nošenja manjeg broja cipela. Naime, ubeđena sam da većina naših ljudi i dan danas nosi manji broj cipela nego što bi trebali.

U knjizi Srbija (opis zemlje, naroda i države) u poglavlju “Telesne osobine naroda” profesor Vladimir Karić opisuje tip ljepote kod Srba:

“Na crnomanjaste se gleda u Srbiji kao na tip lepote. Narodne naše pesme, opevavajući lepotu pominju vazda belo lice i crne oči, crne obrve i trepavice i mrke brke”.

Ovom opisu iz 1887. godine mogla bih samo dodati i - mala stopala.

Zašto bi inače ljydi iz moje okoline prilikom kupovine novih cipela obavezno kupovali i flastere u prvoj apoteci?

Kad sam se preselila u Holandiju radoznalo sam posmatrala novi svet oko sebe. Zapadnjaci su odavno naučili neke lekcije. Ako se čovek može posmatrati kao jedinstvo duha i tela, oni su se pobrinuli da njihovo telo bude “mera svih stvari”. Možeš ih videti u cipelama koje klepeću iza njih, sandalama koje nose na sportske čarape, sve je nekako ležerno i u isti mah ružno za videti.
Mi čak i kod biranja odeće imamo taj mazohistički pristup, pravimo iste greške:

“Nema veze što su mi pantalone malčice tesne, nameravam da smršam.”

Ili:

“Pa jaknu ionako ne mislim da zakopčavam.”

Većina Holanđana ne prati modne tokove već linije svog tela. Bar sam tu lekciju ovde naučila.

Prešla sam sa magičnog broja cipela 39 na 41. Možda nije damski, ali je udobnije. Idemo dalje.