CIA lagala državu

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 9. jula – Važni delovi američkog bezbednosnog aparata kao da su zahvaćeni „virusom” koji im remeti komunikacije. Iznova je rasplamsan spor između zakonodavaca i obaveštajaca oko pitanja – kakvo obično među takvim organima vlasti ne iskrsava, bar ne javno – ko je među njima koga i koliko lagao?

Grupa od sedmoro kongresmena iz vladajuće Demokratske partije pozvala je šefa CIA i svog stranačkog kolegu Leona Panetu (71) da prizna da je ta služba dugo – čak i po njegovom februarskom stupanju na njeno čelo – prikrivala važne podatke i zavaravala članove parlamenta. Tačnije, kažu da im je on krajem prošlog meseca rekao da je takvih manjkavosti bilo, pa traže da povuče iskaz dat u maju da „nije ni politika ni praksa CIA da obmanjuje kongresmene”.

Portparol CIA Džordž Litl je, međutim, odbacio njihovu tvrdnju da je Paneta potvrdio postojanje nedozvoljenih varki službe i da ostaje pri javno izrečenom stavu da ona deluje ispravno i u odnosima sa zakonodavcima. Šta je tačno – tek treba da se ustanovi, možda istražnim radnjama koje je najavio lider Komiteta (Predstavničkog doma) za obaveštajne poslove Silvestre Rejes. I on smatra da CIA njegovom odboru povremeno nije dostavljala verodostojne informacije, a da je potvrđeno da ga je „bar u jednom slučaju – slagala”.

Do delikatnog spora je došlo u vreme priprema kongresmena za debatu o zakonodavstvu o obaveštajnom radu. Opozicioni republikanci optužuju demokrate da novim prebacivanjima na račun CIA samo žele da „zaštite” predsedavajuću Predsedničkog doma Nensi Pelosi. Ona je prva izjavila, prošlog aprila, da ju je CIA „slagala”, tako da nije bila obaveštena da se prema zarobljenicima primenjuje jedna vrsta torture, ali ju je Paneta posredno demantovao, pa su tu okolnost republikanci iskoristili da Pelosijevu okarakterišu kao „lažljivog političara” i ospore joj liderski autoritet. „Slučaj” podseća na priče u stilu „istina je negde drugde”, to jest da događaj ostaje misteriozan. Iako su ovom prilikom glavni akteri baš oni koji su nadležni za otkrivanje istine, i najteže dostupne, pa i njeno pomno čuvanje u vidu državnih tajni.

Ispostavlja se, ujedno, da među donosiocima političkih odluka nema saglasnosti ni oko određivanja nivoa javnosti i tajnosti u poslovima koji važe za „vrlo poverljive” i „namenjene najužem krugu”.

Kongresmeni pripremaju, čuje se, izmenu zakona kojom bi obavezali Belu kuću da kompletnim sastavima odbora za obaveštajni rad u oba skupštinska doma – a ne samo parlamentarnim liderima obeju stranaka – dostavlja podatke o tajnim aktivnostima CIA. Predstavnici izvršne vlasti su upozorili, međutim, da će predsedniku Baraku Obami savetovati da stavi veto na takav eventualni novi propis koji pretenduje da šefu države ospori pravo na „čuvanje (u predviđenom uskom krugu) najosetljivijih obaveštajnih aktivnosti od vitalnog nacionalnog interesa”.

Po važećim paragrafima, predsednik takve poverljive informacije dostavlja na samo osam adresa – parlamentarnih čelnika demokrata i republikanaca. Predloženom izmenom istu povlasticu imalo bi „oko 40 zakonodavaca”, što već deluje, sugeriše se, kao pretvaranje ekskluzivnog artikla u „robu široke potrošnje”. U šta se već premetnuo duel između zakonodavaca (pa i unutar njihovih dvostranačkih redova) i CIA oko pitanja – ko je koga i koliko, namerno ili nehotično, pogrešno ili nepotpuno obaveštavao o obaveštajnim radnjama.

M. Pantelić