Za Afriku dvadeset milijardi dolara

Od našeg dopisnika
L’Akvila, 10. jula – Poslednjeg dana samita, kao što je to običaj, donose se odluke na koje svi najviše čekaju i koje možda daju smisao susretima svetskih lidera. Članicama G-8 u petak su se pridružile i afričke zemlje: Alžir, Angola, Egipat, Etiopija, Libija, Nigerija, Senegal, Južnoafrička Republika kao i komisija Afričke unije uz prisustvo međunarodnih organizacija. Glavna tema završnice samita bila je pomoć afričkom kontinentu kao i pitanje prehrambene sigurnosti. Podsećamo da je pred sam početak samita bivši generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan uputio apel italijanskom premijeru zbog neispunjenog cilja o pomoći afričkom kontinentu postavljenog na samitu 2005. u Gleneaglesu.

Dogovorom 2005. svetski lideri obavezali su se da povećaju godišnji doprinos zemljama u razvoju za 50 milijardi dolara do 2010, čija je polovina bila namenjena afričkim državama. U pismu se ističe da su Japan, sa doprinosom od 150 odsto, i Kanada, sa 206 odsto od obećanog, jedine dve države koje su se konkretno obavezale i ispunile obećanja iz 2005. SAD, Nemačka i Velika Britanija su na dobrom putu, dok Francuska još uvek posustaje; na poslednjem mestu je Italija čija je pomoć borbi protiv gladi u svetu smanjena za 56 odsto u 2009.
Poslednjeg dana samita svetski lideri su odlučili da namene neočekivanu sumu od 20 milijardi dolara afričkom kontinentu koja će biti isplaćena u naredne tri godine. „Radilo se o odluci donetoj u poslednjem trenutku, koja je dočekana sa velikim zadovoljstvom svih nas na konferenciji.

Dok obnavljamo poljoprivredu moramo da nastavimo da dajemo podršku i pitanju ishrane s obzirom na to da je ekonomskom krizom još 103 miliona osoba primorano na glad”, izjavio je Stafan de Mistura, potpredsednik Svetskog prehrambenog programa.
Dokument o Africi su sa članicama G-8 potpisale Angola, Alžir, Egipat, Nigerija, Senegal, Južnoafrička Republika, Libija i Etiopija.
Kada je reč o završnim rezultatima samita, mnogi su ostali razočarani s obzirom na to da konkretni ciljevi povodom pitanja klime i ekonomske krize nisu postignuti.
Na MEF-u (Major Economic Forum), na kome je učestvovalo 17 zemalja, G-8 nije uspeo da ubedi Kinu i Indiju da potpišu dogovor o suzbijanju ugljen-dioksida za 50 odsto do 2050, zbog čega su pregovori o klimi samo delimično uspeli. Ni pitanje ekonomske krize nije konačno rešeno: „Situacija ostaje neizvesna i još uvek su prisutni ozbiljni rizici za ekonomsku i finansijsku stabilnost”, stoji u završnom dokumentu sastanka.

Na sastanku se, kako izjavljuje italijanski premijer, razgovaralo i o iranskom pitanju. „Težnja Irana za posedovanjem nuklearnog oružja stvara jaku zabrinutost. Pozivamo Iran da izbegava nedemokratsko ponašanje. Odbili smo da preduzmemo nove sankcije, ali je neophodno ići ka dijalogu i tačnim i brzim solucijama”, dodao je Berluskoni.
Italijanski premijer najavio je još jednu revolucionarnu promenu povodom budućih samita svetskih lidera:

„Konstatovali smo da G-8 ne predstavlja više odgovarajući format, dok G-14, čije članice čine više od 80 odsto svetske ekonomije, omogućava realan dijalog. G-20 i G-24 predstavljaju grupe sa previše velikim brojem lidera, gde je moguće organizovati samo formalne susrete. „Sve je izvesnije da bitna pitanja, pogotovu kada je reč o još uvek nerazjašnjenim problemima (klimi i ekonomskoj krizi), ne mogu da budu rešena bez ostalih šest svetskih lidera.

Samit u L’Akvili je pored zvaničnih dogovora označen i nizom neformalnih ali isto tako istorijskih susreta. Tokom večere koju je predsednik Italije Đorđo Napolitano ponudio svetskim liderima u četvrtak nakon pregovora, Berluskoni se zaista nalazio „između dve vatre”: sa jedne strane je sedeo Obama, dok je sa druge strane, ni manje ni više, bio libijski lider Moamer el Gadafi. Iako je na početku, kako se izveštava, atmosfera bila poprilično napeta, američki predsednik Barak Obama prišao je libijskom predsedniku i rukovao se sa njim. Radi se o istorijskom gestu, koji se tokom večeri više puta ponovio, a koji definitivno SAD sa Obamom na čelu stavlja odnose sa zemljama sa kojima se svetska sila oduvek sukobljavala u sasvim drugu dimenziju.

Marina Lalović