Beže i Ujguri i Kinezi

Hiljade žitelja Urumćija juče nisu protestovale protiv suprotstavljene etničke zajednice već su ispunile autobuske i železničke stanice u pokušaju da pobegnu iz glavnog grada kineske provincije Sinđijang. U ogromnim redovima za autobuske i železničke karte ka Kašgaru, kulturnoj i verskoj prestonicu Sinđijanga, uglavnom čekaju pripadnici ujgurske muslimanske zajednice uplašeni da će ukoliko ostanu u Urumćiju biti na meti razljućenih Han Kineza.

Posle pet dana nemira između Han Kineza i Ujgura, na ulicama nema sukoba ni grupica ljudi koji idu sa drvenim motkama, kamenicama i metalnim šipkama, ali zato među obema etničkim zajednicama vlada međusobni strah od nasilja. Dok Han Kinezi strahuju od toga da će Ujguri organizovati terorističke napade, Ujguri smatraju da je kineska vojska i policija upotrebila preteranu silu prilikom protesta prošle nedelje i da će to možda učiniti ponovo.

Nezadovoljstvu Ujgura doprinelo je to što su juče bile zatvorene sve džamije, pri čemu je na nekim, kako izveštavaju strane agencije, pisalo: „Idite kući da se molite.” Iako se petkom muslimani tradicionalno okupljaju u džamijama, Ujgurima je to juče bilo zabranjeno.

„Ne možemo ništa da udarimo… vlada se plaši da će ljudi koristiti veru da podrže tri sile”, rekao je za AFP jedan Ujgur pod imenom Tursun, koji se našao ispred jedne od najstarijih džamija u Urumćiju oko koje se nalazilo stotinak policajaca.

Termin „tri sile”, inače, kineske vlasti koriste da označe ekstremizam, separatizam i terorizam, odnosno snage koje pokušavaju da otcepe provinciju Sinđijang od ostatka Kine. Međuetnički sukobi u kojima je, prema podacima zvaničnog Pekinga, poginulo 156 osoba, a povređeno 10.80, prema svemu sudeći, obrazloženje su za raspirivanje međusobnog straha kod oba naroda.

Iako zvaničnici u Urumćiju tvrde da su gužve na autobuskim i železničkim stanicama rezultat toga da studenti idu kući na letnji raspust, dopisnici stranih medija izveštavaju da su gužve zbog toga što mnogi pokušavaju da pobegnu iz ovog grada, pri čemu je zasad to učinilo 10.000 ljudi.

„Jednostavno, suviše je rizično da se ostane ovde. Uplašeni smo od nasilja”, kaže Su Ćigen (23), građevinski radnik iz centralne Kine, koji već pet godina živi u Urumćiju, a sada pokušava da kupi autobuske karte za sebe i svoju ženu.

Rojtersov dopisnik izveštava da većina Ujgura traži karte za kulturnu i versku prestonicu Sinđijanga i drevni grad na „Putu svile”, ali i za ostale većinski ujgurske gradove na jugu Sinđijanga. Uprkos tome što su u tim gradovima znatno lošiji uslovi života i znatno manje ima radnih mesta u odnosu na Urumći, pojedini Ujgurci tvrde da se nikada neće vratiti.

„Ne želim da napustim svoj posao, ali se plašim toga da budem uhapšen ili napadnut. Rekao sam svojoj devojci da se nećemo vratiti, ali mislim da hoćemo. Kašgar je dom, ali tamo za nas nema života”, kaže Mutalifu, mladi prodavac odeće.

Prema rečima Ahmeda Jana, lekara ujgurske nacionalnosti, mnogi Ujguri koje su napali Han Kinezi bili su mladi ljudi, ili iz Urumćija ili sa siromašnog juga.

„One koje sam video bili su mladići bez nade, bez posla, bez obrazovanja. Bez šanse za posao kao što je moj”, kaže on i dodaje da ne podržava ubijanje, ali da toliki bes mora da ima određeni razlog.

Trenutak ogromne potražnje na autobuskim stanicama i na železničkoj najbolje su iskoristili tapkaroši, tako da karte dostižu i petostruko veću cenu u odnosu na uobičajenu. Kako reporter AFP izveštava, tapkaroš pod nadimkom Vang prodaje vozne karte za Kašgar, koji je udaljen 1.000 kilometara, za čak 500 juana (oko 50 evra) iako im je zvanična cena 100 juana.

Premda Han Kinezi čine ubedljivu većinu (92 odsto) u Kini, ali većinu i u Urumćiju, i među pripadnicima ove etničke zajednice primetan je strah. U razgovoru sa reporterom AFP-a kineski radnik Čang Rong svedoči kako se sa svojom ženom i mladom ćerkom sakrio od nereda u jednom jeftinom hotelu u glavnom gradu Sinđijanga. Iako je putovao 3.400 kilometara do Urumćija kako bi našao posao i bolje uslove života, i to po svaku cenu, Čang i njegova porodica su u strahu prinuđeni da se vrate u rodni grad na jugozapadu Kine. Sedeći na dva kofera, Čang prebrojava novac koji mu je preostao, u nadi da će imati za karte do rodnog grada.

„Imamo petogodišnju ćerku i ne možemo ovde da ostanemo s njom”, kaže Čangova supruga.

Ći Fenglong, pripadnik većinskih Han Kineza, putovao je više od 240 kilometara do Urumćija kako bi došao po svoju devojku.

„Mislili smo da je bolje da se ona vrati kući”, rekao je Ći neposredno pre ulaska autobus, držeći za ruku svoju devojku.

Ipak, mnogi nemaju sredstava da odu iz Urumćija i kažu da će uprkos strahu ostati u gradu u kojem još vlada međuetnička napetost.