Đavolje varoši

Mučile su Žiku Nikolića smetnje u komunikaciji sa učesnicima nagradne igre tokom poslednjeg izdanja „Šarenice”. Činilo se da bi se lakše sporazumeli onako po narodski: prst u uvo pa glasom preko brda. Ovako su se uzalud dovikivali telefonskim putem za koji je voditelj s razlogom primetio: „Baš su veze bez veze”... No, bio je strpljiv i uporan i omogućio je gledaocima da se ipak jave i da osvoje nimalo male nagrade svojim znanjem o – Srbiji.

I ovaj kviz, kao i emisija u celini, kao i sve prethodne uostalom, bila je upravo njoj posvećena. Nudila je sliku Srbije u malom, njenu istoriju, prirodne lepote, narodnu tradiciju, kulturne znamenitosti, vredne i zanimljive ljude. Sakupljeno je i zbijeno sve to kod Nikolića na gomilu, ponekad bez jasnih aktuelnih povoda, ponekad bez direktnije međusobne veze, ponekad haotično u ubrzanom smenjivanju priče, pesme, snimljenih priloga, ponekad proizvoljno u preklapanju gostiju koji kuvaju i onih koji prikazuju nove knjige, onih koji igraju u opančićima i onih koji sviraju „na struju”.

Ali to je Srbija kakvu Nikolić voli i kakvu prikazuje širokom gledalištu. A ono je masovno prihvata upravo zato što je drugačija od dominantne na većini postojećih nacionalnih televizija. To je život Srbije van njenih najvećih gradova, van elitnih dvorana, modnih pista, sportskih arena, daleko od svih glavnih „stejdžova”, od političkih do muzičkih. Tu nema mesta za fensi mesta, koja privlače većinu reportera prestoničkih TV stanica, za umetničke premijere i festivale, za prestižne turnire i ligaška nadmetanja.

Nikolić pokazuje da u Srbiji postoje i sela. A a u njima ljupke dečje folklorne grupe, lepe devojke i snažni momci, dobre domaćice spretnih ruku, vešti bacači kamena s ramena, skakači iz mesta, penjači „uz bagrem”... Pokazuje da ima malih varoši koje se trude da se urbanizuju, fizički i duhovno, koje imaju svoje prilježne hroničare, inventivne kulturne pregaoce, visprene privredne preduzetnike... Pokazuje izvrsne banje koje se uređuju da bi bile ne samo lekovite nego i privlačne, predele čije turističke mogućnosti još nisu iskorišćene kako valja...

„Žikina šarenica” pomogla je da se takav jedan lokalitet probije u konkurenciju za „svetska čuda” podržavajući kandidaturu Ćavolje varoši. To je ona neobična prirodna građevina kraj Kuršumlije koja se zasad odlično kotira u međunarodnoj konkurenciji.

U međunarodnoj konkurenciji trenutno dobro prolazi i „Ćavolja varoš”, debitantski film Vladimira Paskaljevića. Reditelj, po sopstvenoj izjavi za TV, nije slučajno izabrao tako simboličan naslov za ovo kritično-humorno viđenje savremene Srbije. Takvom pogledu nema se šta zameriti. Ali, hvala i Žiki Nikoliću za redovnu dozu optimizma u gledanju na život ovdašnji, kao i za podsticaj akciji da nas svet upozna i po onoj zemljano-kamenoj, a ne samo po celuloidnoj đavoljoj varoši.