TAMA NAD DANIMA ZORE

Iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad uspeo je u nečem gotovo nezamislivom: iz nehata je nagnao sve i u zemlji i u svetu da se s njim slože.

Tvrdokorni konzervativac, čiji je drugi mandat veliki broj Iranaca osporio u krvavom zapisu sa teheranskih ulica, u prvom govoru posle potvrde pobede na predsedničkim izborima izjavio je da 12. juni označava „novi početak“ i da njegova vlada otvara „novu eru“.

Nesumnjivo tačno. S tim što se milioni Iranaca plaše „novog početka“ najavljenog brutalnim obračunima sa pristalicama reformi, dok dobar deo sveta strahuje da se nuklearne ambicije „nove ere“ ne ovaplote u obliku atomske bombe.

Potom je miljenik namrgođenih ajatolaha pod crnim turbanima – ovoga puta ne iz nehata već osmišljenim cinizmom – potvrdio da ne treba očekivati promene kursa. Rekao je da su sporni izbori bili „najslobodniji“ na svetu!

Mašala, sajed Ahmadinežad! Više uopšte ne sumnjam u Vašu ličnu hrabrost, mada Vaša izjava zaslužuje druge kvalifikative koje ne koristim zbog zakonskih propisa o uvažavanju stranih državnika.

Pošto su izbori bili „najslobodniji na svetu“, Ahmadinežadu je bilo lako da rastumači nerede: demonstrante su zaveli „spoljni neprijatelji“ pokušavajući da potcene iranske potencijale.

Iranci jesu potcenili potencijal koji je Ahmadinežadu prirastao za srce – represivni. Tek kada su uvideli da režim ne preza od tjenanmenovske brutalnosti, opozicioni lideri su pozvali svoje simpatizere da se posle 20 mrtvih i najmanje hiljadu uhapšenih povuku sa ulica.

Što se Zapada tiče, uopšte ne sumnjam da ima ogromnu želju da vidi leđa turobnim ajatolasima čija ideološka ambicija, teološka rigidnost i persijska tvrdoća ometaju njihove geostrateške, posebno energetske interese.

Uz podršku sunitskih rivala šiitskog Irana kao što su Saudijska Arabija i Egipat, Zapad svakako pokušava da iskoristi momentum. Kritike Teherana nisu oslobođene dvoličnosti. Iranskim vođama se prebacuje sve što se mnogim liderima u susedstvu prećutkuje.

Uzvraćajući Zapadu, Ahmadinežad se, uz pozadinsku podršku vrhovnog vođe ajatolaha Ali Hamneija, oslanja na prepoznatljive i toliko puta viđene floskule o zaveri spolja. Govori se o agentima CIA i MI6, o ulozi Bi-Bi-Sija.

Da ne dužim. Imali smo iskustva sa stranim plaćenicima.

To i jeste opasna razdelina pred kojom je sada iranski vrh. Ukoliko ne shvati da su zahtevi za reformama krenuli iznutra, a ne spolja, ukoliko ne razume da veliki broj Iranaca ne traži promenu sistema već ispunjenje obećanja islamske revolucije, onda su Hamnei i Ahmadinežad u ozbiljnom problemu.

U Iranu svi stubovi vlasti moraju da budu usaglašeni sa islamskim zakonima, šariji. Ključni aspekt šarije jeste da je ona data svetom knjigom Kuranom. U zakone se pretvara ljudskom interpretacijom.

U Islamskoj Republici je konzervativna škola stvorila zakone koji definišu nacionalnu psihu, politiku i mesto u svetu. Ipak, još od prvog reformskog predsednika Mohamada Hatamija javljaju se zahtevi za novim tumačenjima.

„Sudbina društvenog prestiža religije danas i sutra zavisiće od naše interpretacije vere na način koji ne sme da bude suprotstavljen slobodama... mislim slobodi opozicije. Nije sloboda ako su slobodni samo oni koji se slažu sa onima na vlasti“, sudbinski je Hatami još 1988. predvideo budućnost.

Već u početku protesta i krvavih nereda bilo je jasno da „zelena revolucija“ opozicionog kandidata mir Hosein Musavija nema nameru da ruši Homeinijevu. Čak i da hoće, ne može. Za razliku od vremena obaranja šaha, državni aparat represije je moćan, brojan i – lojalan.

Milioni Iranaca, ponosni na dostignuća svoje države pod sankcijama, očekuju samo više sloboda i uspešnije rukovođenje zemljom. Konzervativci to ne shvataju.

Na zahtev Musavija da se uspostavi pravda „kakvu obećava Kuran“, režim jedine teokratske države sveta uzvraća na način koji nije daleko od brutalne despotije šaha Reze Pahlavija.

Hapse se demonstranti koji tvrde da su izbori pokradeni. Plašim se da zatvor Evin, koji sam obišao kada je „oslobođen“ februara 1979, nije mnogo bolji od onoga što sam tada video. A to je nešto najsurovije ikad doživljeno.

Pojavljuju se nove „sudije za vešanje“. Pamtim pod tim imenom ajatolaha Halhalija pre tri decenije. Sada ajatolah Ahmed Hatami traži da „bez milosti“ budu kažnjeni lideri protesta jer su ušli u „rat sa Alahom“.

Husein Šarijatmadari, urednik lista bliskog konzervativnom vrhu, zahteva da Musavi i Hatami budu optuženi i suđeni za „strašne zločine“. Podrazumevaju se „odgovarajuće kazne“. U Iranu se zna šta to znači.

Tvrdokorni krug oko šiitskih sveštenika „ruhanija“, neukih ali militantnih civilnih konzervativaca poput Ahmadinežada, veterana Revolucionarne garde i milicije Basidža, kontrolisanog sudstva i medija, zaboravlja šta je pre 46 godina rekao Mohamed Mosadek, iranski nacionalni simbol koga je oborila CIA: „Nijedna nacija ne ide nigde pod senkom diktature“.

Ukoliko ne uvaži zahteve mladih Iranaca, studenata i žena, ukoliko ne objedini podeljenu zemlju u skladu sa funkcijom koja mu nalaže da uspostavi balanse i očuva revoluciju, ajatolahu Hamneiju preti opasnost da se pretvori u šaha pod turbanom.

Oni koji su bili protiv Ahmadinežada sada će biti njegovi još žešći protivnici. I dobijaju na broju. Zeleni barjaci ponovo se pojavljuju na ulicama, pa je legitimitet Islamske Republike ozbiljno uzdrman otvorenim ispoljavanjem nezadovoljstva i nejedinstva.

Iran je podeljen. Narod, njegove političke elite, čak i sveštenstvo svrstalo se na jednu, odnosno drugu stranu. Može li život da se vrati u normalu?

Zavladala je potmula tišina. Ugroženo je „Deset dana zore“, kako se označavaju februarski period Homeinijeve revolucije 1979. Prete dugi dani tame.

Komentatori obično kažu da „stvari više nikada neće biti iste“. Da li će se i kada Iran promeniti? Beograd je imao velike demonstracije 1996. ali je na kvalitativnu promenu čekao još četiri godine. Koliko je to po persijskom kalendaru?