Malim prstom pokrenuo državu

Novi Pazar – Mnogo puta su u poslednjih desetak godina štrajkovali radnici novopazarskog tekstilnog kombinata „Raška”, ukazujući da su neopravdano žrtve tranzicije. Tako je Zoran Bulatović, tehnološki višak u TK „Raška”,i štrajkom glađu pokušavao da skrene pažnju na to da njegove kolege tekstilci neopravdano u procesu srpske tranzicije ostaju praznih šaka i džepova. Ali, na proteste radnika niko nije obraćao mnogo pažnje i Bulatović je to shvatio. A onda je, 23. aprila, sebi odsekao pola malog prsta i sve se promenilo. Dospeo je na naslovne strane listova i u udarne termine televizija.

–Ne volim da se priča samo o mom prstu. Nije to glavna tema, nego problemi radnika, ne samo „Raške”, nego u čitavoj Srbiji – kaže nam Zoran dok lagano ispija kafu.

Bulatović je tek jedan od 1.500 radnika „Raške”, nekadašnjeg giganta, koji su najpre upućeni na plaćeno odsustvo, za koje nisu dobili ni dinar, a zatim proglašeni za tehnološki višak. Uzeli su otpremninu, ali sudske presude o tome da im fabrika duguje plate za prethodnih desetak godina – ostale su samo na papiru. Da im se isplati sve što potražuju bili bi, kaže,bogataši.

„Raški” je više puta stečaj kucao na vrata. To što je sada ova fabrika izuzeta iz procesa privatizacije, što je započeto podržavljenje i konverzije dugova, da bi bila preneta u vlasništvo grada, Zoran makar delom upisuje u zaslugu sebi i svojim kolegama štrajkačima. A u tim teškim danima, Zoran je, kaže, video da postoje i političari koji imaju dušu, navodeći primer Rasima Ljajića.

Potom su usledili i novinarski pozivi, a za njima i sindikalci, političari, obični ljudi spremni da pomognu. U jednom trenutku Zoran je imao više od 30.000 dinara kredita za svoj mobilni telefon. A bilo je raznih ponuda, da bira mesto istaknutog sindikalnog funkcionera, ali i onih koji su davali savete šta bi trebalo da kaže i po kome da udari.

Pošto je Zoran Bulatović ostao bez pola prsta, u vladi je odlučeno da se radnicima „Raške” isplati po 36 minimalnih plata. Zna i Zoran da je to veliki novac, da neće moći sve odjednom, pa će već za koji dan ponovo na sastanke u ministarstvima...

– Da je neko ranije makar malo mrdnuo malim prstom, ne bih morao da državu opominjem sečom svog prsta – kaže ovaj tekstilac.

Sad na ostatku prsta nosi mali zavoj i flaster, i vešto izbegava da njegova leva ruka privlači radoznale poglede. O tome šta se desilo sa odsečenim delom, ne želi da govori:

– Ni ja ni moje kolege nismo ni očajnici ni bolesnici.

U prostoriji gde i dalje štrajkuju oseti se solidarnost. Zoran i ostali štrajkači odlaze do svojih kuća baš kad moraju. Tek da vide porodicu.

Slavka Bakračević