SREBRENICA

Bošnjaci i Srbi su živeli, žive i živeće zajedno. Katkad je zajednički život bio život jednih pored drugih, katkad jednih sa drugima, a kadšto i bezuspešna međusobna borba. Bilo kako bilo, uvek se radilo o zajedničkom životu, samo je pitanje da li se on uređivao na čovečan način ili su neki od pripadnika obeju nacija gubili odlike ljudi što su se više upinjali da budu bolji Srbi i pravoslavci ili Bošnjaci i muslimani.

Red je da dobro utuvimo u glavu: nema dobrog Srbina, ako nije dobar čovek, a ne može biti dobar čovek onaj koji drugog mrzi, onaj koji drugome kuću spaljuje, muškarce ubija, a žene zajedno sa decom proteruje. Upravo to se dogodilo u iskorenjujućim razmerama u Srebrenici. Uradila je to vojska koja se nazivala srpskom, čiji su oficiri bili na platnom spisku SR Jugoslavije, a sve u srpsko ime. Koliko je poznato, Slobodan Milošević se zgranuo kad je saznao šta se desilo. Pa ipak, moglo se pretpostaviti šta se može desiti, docnije zločin javno osuditi, povesti sudski postupak protiv osumnjičenih, i barem ukinuti platu. Naprotiv, ništa od toga se nije zbilo.

Srbija ima obavezu da stvari zove svojim imenom, tj. da kaže kako se u Srebrenici dogodio genocidni pokolj nad Bošnjacima koji se sprovodio u ime Srba. Sledstveno, ona ima moralnu obavezu da moralno i materijalno pomogne žrtvama ove tragedije, i da Bošnjacima pruži ruku pomirenja. Zato valja svesrdno podržati Deklaraciju Žarka Koraća o genocidu u Srebrenici i usvojiti je što većom većinom u Skupštini.

Odnosi Srba i Bošnjaka kreću se uzlaznom linijom od 5. oktobra 2000: politička elita Bošnjaka i Srba u Srbiji bez problema pravi uspešne koalicije; Rasim Ljajić je najbolje pokazao kako se radi za opšte dobro, bez obzira na konfesionalnu i etničku pripadnost; Boris Tadić je, takođe, u krizi oko grejanja pokazao kako se državnik Srbije mora ophoditi prema nevolji građana susedne države. Ovakvi postupci bili su zasnovani na čovečnosti i pravilnom shvatanju interesa Srbije. Zato se i zahtev Bošnjaka da se okupe u jednom statističkom regionu Srbije mora poštovati, a razvoj Raške oblasti (Sandžaka), jedne od najnerazvijenijih u Srbiji, mora biti jedan od prioriteta regionalizacije čija je svrha u ubrzanom razvoju nerazvijenih. Time bi i demagoške parole islamskih velikodostojnih politikanata Cerića i Zukorlića bile sasvim obesmišljene.

Naravno, Srbi se ne mogu sa Bošnjacima izmiriti potpuno ako u BiH ne dođe do pomirenja. Nažalost, ono nije na vidiku. Do pomirenja može doći, ako se shvati da odgovornost nije samo na srpskoj strani. Bošnjaci nisu bili nevini u ratu koji je za nama. Primerice, to što je Haški tribunal osudio Nasera Orića, masovnog ubicu srpske nejači po selima srednjeg Podrinja i kriminalca koji je maltretirao Bošnjake u Srebrenici, na dve godine zatvora, više, nažalost, govori o stanju pravde u svetu i samom tribunalu negoli o Oriću. Na isti način, to što su u BiH mnogi Bošnjaci oduševljeno pozdravili njegov povratak iz zatvora u BiH, manje govori o Oriću, a više o stanju svesti ovih ljudi. Sećanje na Srebrenicu je za veći deo bošnjačke političke elite u funkciji monopolizacije statusa žrtve i odgajanja generacija osvetnika, gazija i šehida. Govoriti o pomirenju, a gajiti osvetnička osećanja deluje u najboljem slučaju neizvodljivo, a u najgorem licemerno.

Takođe, bošnjački političari greše kada Dodika izjednačavaju sa Karadžićem, a Tadića sa Miloševićem. Naime, Dodik je Karadžiću bio opozicija, nije se slagao sa mnogim potezima koje je tadašnja vlast Republike Srpske preduzimala, osuđivao je krajnji srpski nacionalizam. To što ne pristaje na ukidanje Srpske, ne može mu se zameriti, jer koji bi srpski političar to prihvatio? Srbi u BiH treba, međutim, da poštuju državu u kojoj se nalazi njihova federalna jedinica, a najbolja brana protiv separatizma Srpske jeste odsustvo bilo kakve namere Bošnjaka da se od BiH stvori unitarna država.

Insistiranje na Srpskoj kao „genocidnoj tvorevini“ jača želju Srba za otcepljenjem. U povoljnom međunarodnom trenu to bi se i zbilo. Stoga je u interesu Bošnjaka da Srpska bude što samostalnija u okviru BiH, jer onda Srbima neće biti toliko važno da budu sa ostalim sunarodnicima u istoj državi. Ako bi se, pak, Bošnjaci želeli okupiti u jednoj državi, onda bi sa Srbima u budućnosti mogli stvoriti federaciju u kojoj bi živeli skoro svi Bošnjaci i velika većina Srba. Do toga je put dalek i mnoge su prepreke na njemu, ali ako put nije sporan, prepreke se mogu ukloniti.

docent na odseku sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu