Lužani ožive jednom godišnje

Sanski Most – Uoči Petrovdana, u malom, pitomom selu Lužani, udaljenom od Sanskog Mosta šest kilometara, okupili se Srbi povratnici i oni koji su zavičaj napustili po izbijanju rata na ovim prostorima. Četvrta je godina kako se pravoslavci tog malog mesta ovako družesa ciljem da podstaknu povratak u ovaj deo Federacije BiH.Pre rata ovde je bilo više od šezdeset domaćinstava, a danas ih je samo četiri.

– Lužani vape za ljudima, mladošću i svim onim što je ovde bilo pre rata – kaže Dujo Milanko, jedan od inicijatora ovih okupljanja.Iz Slovenije, Srbije pa i brojnih gradova Republike Srpske stigli su Lužanci da pokažu kako zavičaj nisu zaboravili.

– Ovo je lepo selo koje pruža šansu Srbima da, uz poljoprivredu i druge delatnosti, ožive ugašena ognjišta. Okupili smo se da vidimo šta možemo da učinimokako bi ljudi ovde mogli da žive od svoga rada – rekao je Milanko i podsetio da su Lužani pre rata bili bogato selo. Danas, četrnaest godina od završetka rata, mesto ima električnu energiju i vodu.U susednoj Tomini lane su na mestu porušene sagradili novu crkvu i time obeležili sto godina njenog postojanja. Nedostajuuređeni putevi, škola i sve što je potrebno zanormalan život, što treba da obezbede vlasti Sanskog Mosta.

Među malobrojnima koji su se vratili na porušeno imanje su Radivoje i Milena Kondić.Nakon izbegličkih i povratničkih muka, danas žive solidno.

– Gajimo povrće koje prodajemo na pijaci u Sanskom Mostu, a imamo i sedamdesetak pčelinjih društava.Borimo se za život – govore u glas ističući da ovakva okupljanja daju nadu i veru u bolje sutra.Kuću su sagradili uz pomoć donatora i žale što nemaju komšije, kao nekada, da se druže.

Rodne Lužane davno je napustila Dušanka Marković koja živi u Novom Sadu.Zbog žala za zavičajem i gubitka najmilijih, odlučila je da svake godine prisustvuje ovom događaju.

– Naše selo je gotovo nestalo.Ovo je prilika da ga oživimo bar jednom u godini, da odemo na groblje, družimo se. Rečju da očuvamo našu tradiciju – kaže Dušanka.Isto misli i Ostoja Šobot koji više od tri decenije živi u Kranju u Sloveniji, a rodom je iz Lužana.

– Nikada ne mogu zaboraviti svoje selo, ovde sam prvi put ugledao sunce i zato volim svaki grumen ove zemlje – ne krije osećanja Ostoja Šobot koji je zemljacima ulepšao druženje govoreći odlomak iz Kočićevog „Jazavca pred sudom”.

Malo selo u Federaciji BiH čeka novi susret starih žitelja. Ovo mesto graniči se sa još nekoliko srpskih sela slične sudbine u kojima žive malobrojni povratnici, gde su škole prazne, a kuće porušene.