A država se ne izvozi

Srbija je, prema zvaničnim podacima, prvo tromesečje ove godine završila s padom bruto domaćeg proizvoda ili, tačnije, bruto dodate vrednosti za oko 4,5 odsto. Kako ćemo završiti celu godinu ostaje da se vidi, ali ako se po jutru dan poznaje – taj minus ne može biti mnogo manji. Sve oči su uprte u nebo – da li će poljoprivreda biti štogod u plusu, jer je industrija za petinu u minusu.

Treći „proizvođač” našeg nacionalnog kolača jesu – usluge. One čine bar 70 odsto udela. Poljoprivreda svega desetak i industrija 20 procenata. Ako bi se sudilo po tim proporcijama, Srbija je među zemljama u kojima dominiraju skupi „beli okovratnici”.

Za razliku od mnogih država u Evropi, od 2001. Srbija ima stalan rast BDP-a od oko 5,4 odsto. Zadovoljavajuće, ali u poređenju s kineskim džinovskim dvocifrenim stopama veoma malo, baš kao što je nedovoljno i za nekakvo naše sustizanje Evrope i zemalja koje su pre nas izašle iz tranzicionih porođajnih muka. Potrebno nam je mnogo više.

Ali kako?

Svaki, pa i naš domaći bruto proizvod čini vrednost razmenljivih dobara – industrija, poljoprivreda, donekle i građevinarstvo. Ostalo su nerazmenljiva dobra. A šta kaže statistika? Da su nam od 2001. razmenljiva dobra rasla po stopi od svega 1,2, a nerazmenljiva između sedam i osam procenata. Vruće, vruće…

Da. Srbija je uredno beležila zadovoljavajuće stope rasta BDP-a, ali čega? Usluga. Svakojakih – državnih, osiguravajućih, telefonskih, bankarskih… i kojih sve ne, a ne onih od kojih se živi i koje se mogu prodati i izvesti. Ma koliko kod nas bile razvijene i cenjene, državne i druge usluge neće niko, niti su predmet razmene sa svetom, ali roba jeste, a mi je – nemamo.

U Srbiji je u poslednjih šest-sedam godina došlo do prave deindustrijalizacije. Privatizovali smo i prodali na hiljade preduzeća a izgubili proizvodnju. Sredstvo je postalo samo sebi cilj. Zato je spisak naših izvoznih proizvoda sve kraći. Dominiraju čelik, guma, plastika, poljoprivredni proizvodi, drvo… uglavnom, sirovine.

O tome najbolje svedoče porazni izvozni rezultati. Naših šest do šest i po milijardi evra godišnjeg izvoza prave malo veće evropske firme. Uvoz od oko 13 milijardi evra i visok deficit u razmeni sa svetom samo su posledica našeg sve uočljivijeg ekonomskog „gordog posrtanja”.

I na sve to, od tog novostvorenog nacionalnog kolača, koji je takav kakav je, a po svemu sudeći ove godine ne može biti veći od 33 do 35 milijardi evra, država mora da zahvati najmanje četiri i po do pet procenata za pokrivanje budžetskog deficita.

Razvoj, investicije, proizvodnja za izvoz? Šta s tim? Nije li to problem s kojim se decenijama mučimo i nikako da prelomimo? Ne možemo samo s malinama u svet!

O tome ćemo plakati sutra. Danas je glavni cilj da preživimo ničim izazvanu krizu grickajući sopstvenu budućnost.