Petnaest meseci „za jedna vrata"

Od našeg specijalnog izveštača
Nikozija, jula – Vest da su predsednik Kipra Dimitris Hristofijas i lider kiparskih Turaka Mehmet Ali Talat konačno uspeli da se dogovore da se otvori još jedan prolaz na demarkacionom bedemu koji razdvaja dve etničke zajednice (Grke na jugu i Turke na severu) mnogi su, s obe strane ostrva, primili kao olakšanje. Manje zbog toga što je pitanje priobalnog Limnitisa – malog mesta smeštenog na krajnjem zapadu turskog dela, u zalivu Morfu oko koga su lomila koplja dva pregovaračka tima proteklih 15 meseci – najzad rešeno, više zbog one praktične strane koja se time dobija.

Putovanja od susedne grčke enklave Kato Pirgos i do nje, načičkane kućama prepolovljenih domaćinstava (ukupno ne više od pet hiljada duša), koja se protegla oko najosetljivijeg graničnog punkta na „zelenoj liniji”, za sve će biti brža i kraća za cela dva sata.

S druge strane, garnizon turske armije u Limnitisu moći će, kao i ono malo (450) preostalog kiparsko turskog življa u selu, da se snabdeva hranom i ostalim potrepštinama ne samo sa mora, kao dosad, već će dobijati i električnu energiju (iz grčkog dela) besplatno.

Otključavanje sedmih po redu „vrata” na 180 kilometara dugoj liniji razdvajanja deo je trampe, ali i ustupaka koje obe strane čine tokom učestalih susreta na ničijoj zemlji u zgradi Ujedinjenih nacija u raspolućenoj prestonici Nikoziji. Da li je Limnitis onaj neugodni prag preko koga se moralo preći na putu ka cilju, konačnom rešenju kiparskog čvora, što svi priželjkuju, ostaje da se vidi. Tek, predstavnici obe zajednice misle da je još jedna teška prepreka u razgovorima oko ponovnog ujedinjenja zemlje uspešno srušena.

„Kada je pre šest godina otvoren prvi prelaz po kojem su do tada slobodno špartale samo patrole ’plavih beretki’ pa se posle tolikih godina moglo kolima, pešice ili biciklom, samo sa ličnom kartom preći na drugu stranu, svi smo bili vrlo uzbuđeni, potreseni, radoznali i pomalo uplašeni... kako izgleda tamo preko.”

Tako počinje priču o kiparskoj podeljenosti zlatar Kostas Gligoriju, (62) koji potiče iz malog sela Digomo, udaljenom svega šest kilometara od Nikozije, odakle je, kako s ponosom kaže, i aktuelni predsednik Republike Dimitris Hristofijas.

„Prešao sam preko samo jednom i nikad više dok se stvari ne raščiste”, kaže Gligoriju. „Glasao sam 2004. godine za Ananov plan ujedinjenja, ali ne samo da sam ostao usamljen već sam izgubio neke prijatelje, ili sam se posvađao sa pojedinim rođacima koji su smatrali da sam izdajica i da nisam patriota. Ništa nije pomoglo to što sam im objašnjavao da me najlepše uspomene vežu za Digomo u kome sam nekada srećno živeo. Na pitanje da li se osećam kao izbeglica u sopstvenoj zemlji, mogao bih da vam dam sumnjiv odgovor. Hoću da gledam u budućnost sa sentimentalnim sećanjem na prošlost.”

Gligorijev bliski poznanik Savas Dimitriju (45), s kojim smo razgovarali u čuvenoj ulici Ledra (34 godine presečenoj po sredini puškarnicama s obe strane), sebe naziva Kipraninom. „Molim vas, upravo tako napišite, da smo svi mi koji smo tu rođeni i čiji su preci ovde ostavili svoje kosti, samo Kiprani i ništa više. Nisam za podele na kiparske Grke i Turke već na domaće ljude, došljake i strance“, objašnjava i dodaje: „Sa Grcima i Turcima nemamo ništa osim koincidencije da govorimo iste jezike. Moji su iz Kajrenije, prekrasnog primorskog mesta na severnoj okupiranoj teritoriji. Bili smo vlasnici zgrade sa 33 apartmana i gomilom radnji okolo. Isterali su nas turski vojnici 1974. godine uzevši nam sve što je naše. Bio sam dva puta preko, da vidim šta je ostalo od dedovine i ne pada mi na pamet da tamo idem više dokle god živimo jedni pored drugih a ne, kako ja mislim da je pravilno, zajedno u slobodnoj državi.”

Ferdi Hikmet (52), crnomanjasti šumar, s gornje strane ostrva, smatra da svako ima gorke uspomene, „ali to, kaže, ne bi trebalo da nas sprečava da gradimo zajedničku budućnost. Rat iz 1974. nije doneo ništa dobro ni jednoj ni drugoj zajednici, ali za razliku od suseda mi živimo u nekoj vrsti izolacije od spoljnjeg sveta, priznaje nas samo Ankara, čuvaju nas turski vojnici, tavorimo sa standardom, mnogi naši, pogotovo mladi sunarodnici, odlepršaše u svet. Valjda će političari uspeti da se dogovore pa da jednom opet zajedno živimo, ali ovoga puta bez tuđe ’dirigentske palice’ i vojske. Demilitarizacija ostrva nije samo san Grka već i nas Turaka”, vajka se Hikmet.

Mirjana Aksentijević

-----------------------------------------------

Prelasci kod suseda

Od početka godine, prema poslednjim raspoloživim podacima, granične vlasti s obe strane ostrva zabeležile su ukupno 814.041 prelazak kroz jedan od šest otvorenih punktova na „zelenoj liniji”. Kiparski Turci u daleko većem broju (507.855) išli su u južni deo zemlje, i to uglavnom kolima kroz Agios Dometios u kiparskoj prestonici. Stranci najviše koriste prelaz kod ulice Ledre u starom delu Nikozije, dok oni koji znaju za englesku istočnu bazu Dekelja (druga je Rafova Akrotiri) koriste njene prelaze „Crni vitez” i Pergamos.

M. A.