Litvanci čuvaju Čagčaran

Čagčaran, provincija Gor, 13. jula – Iz vazduha Avganistan izgleda veoma negostoljubivo: sve što se vidi jesu beskrajni planinski venci na kojima se još bele vrhovi, što znači da su preko tri hiljade metara visoki. Potpuno su ogoljeni i kameniti, ni traga od vegetacije. Ponešto zazeleni tek u retkoj dolini. A tamo gde je iole zeleno, načičkano je nekoliko kuća sa ravnim krovovima, napravljenih od iste zemlje na kojoj su. To je avganistansko selo.

Nevelikim „bičkraftom” sa 20 sedišta, koji pripada kompaniji USAID AIR – ogranak američke diplomatije za razvojnu pomoć organizovao je u Avganistanu i sopstvenu avio-kompaniju koja putnike prevozi tamo gde komercijalni prevoznici nemaju interesa – letimo na zapad, u provinciju Gor. Let traje jedan sat. S nestrpljenjem očekujemo da točkovi aviona dotaknu betonsku pistu – ali ona nije betonska već samo poravnato i utabano šljunkovito tlo.

Stigli smo u Čagčaran, glavni grad provincije koja ima oko 600.000 stanovnika. Većina su Tadžici. Nismo primetili nikakvu aerodromsku zgradu: pravo do aviona došla su četiri blindirana „tojota” džipa, sa litvanskim zastavicama. Prilaze nam vojnici u maskirnim uniformama, u pancirima i sa šlemovima na glavi. Pozdravljamo se, upoznajemo se i ukrcavamo.

Vožnja ne traje dugo: tik uz aerodrom, ako se tako može nazvati poljana na koju smo sleteli, nalazi se nešto što izdaleka liči na tvrđavu iz filmova o ratovima belaca i Indijanaca. Ali samo izdaleka.

Kad priđete bliže, slika postaje jasnija i upečatljivija. Utvrđenje jeste, ali mnogo solidnije od tvrđave američke lake konjice. Ne vidi se odmah od čega je – kasnije se uveravamo da je nešto slično betonu. Po vrhu je bodljikava žica, dok stražarske osmatračnice sa mitraljeskim gnezdima deluju preteće.

Iako se nisu dugo zadržali izvan baze i bili su neprestano pod nadzorom, džipovi ipak prolaze kroz proceduru provere specijalnim pomagalom sa ogledalom – proveru da im nije prikačena neka eksplozivna naprava. Nije, naravno, i ulazimo u bazu.

Baza jeste, bilo je to vidljivo spolja, a još je očiglednije iznutra, samo što se tako ne zove. Sve baze snaga NATO-a u Avganistanu su „provincijski centri za obnovu”. To je delimično eufemizam, a delimično opis njihove kompletne namene. Jer svi ovi centri, koji se u vojnim i civilnim komunikacijama označavaju kao PRT (skraćenica od Provincial Reconstruction Center), jesu vojna utvrđenja, ali u isto vreme i logistički centri koji pružaju podršku u raznim civilnim akcijama čiji je cilj da se od Avganistana napravi koliko-toliko funkcionalna država.

Za ovaj PRT nadležan je litvanski kontingent u operaciji NATO-a, ali nije jedini. Na ulazu u bazu na jarbolima, na pustinjskom vetru, vijori se mnoštvo zastava: pored EU i NATO-a tu su litvanska, hrvatska, japanska, danska, ukrajinska, gruzijska i, naravno, američka.

Nešto kasnije, obilazeći bazu, pitamo mladog litvanskog kapetana Varnu zašto su zastave spuštene na pola koplja. „Tako je u većini dana u godini – spuštamo ih kad god pogine neki od pripadnika koalicionih snaga”, glasilo je neveselo objašnjenje.

Multinacionalni kontingent u „kampu viski”, kako ga oslovljavaju („viski” nije zvanično ime, englesko duplo „v” jeste međutim u zvaničnom obeležavanju ove baze čiji je redni broj devet), ima ukupno 400 ljudi, od kojih je 150 Litvanaca. Ustanovljen je 2005. Dosad je imao samo jedan gubitak: u neredima koji su izbili ispred baze 2006, koje je podstakla vest da je u Iraku jedan američki vojnik gađanje uvežbavao pucajući u Koran, neko je pucao na litvanskog stražara na tvrđavi i ubio ga na mestu.

Od tada nije bilo nereda. Vojnici iz „viskija” odlaze, doduše, u svakodnevne patrole, nose oružje, ali, kaže kapetan Varna, samo da bi meštanima pokazali da su prisutni, da bi se oni, lokalni živalj, osećali sigurnije. U provinciji Gor nema pripadnika avganistanske vojske, ima doduše avganistanske policije, ali ne u adekvatnom broju. „Mi nismo ovde da ometamo život ljudi”, objašnjava dodatno litvanski kapetan i napominje da u patrole odlaze džipovima, pri čemu su oklopni „hamviji”, koje koriste Amerikanci, samo na početku i na kraju konvoja, jer ta vozila, veli, meštani doživljavaju kao „tenkove”.

U obilasku kampa nakratko razgovaramo sa dva hrvatska vojnika koji su ovde tek dva meseca. Pored njihove barake parkirano je nekoliko džipovima sa hrvatskim zastavama na vratima. Kažu nam da im je ovde zanimljivo, ali nisu tog momenta bili voljni da to detaljnije obrazlože.

Srećemo, u šorcu i majici, i mladu dansku doktorku. Kaže da je bila i na Kosovu, ali Beograd nije posetila, jer im je to bilo zabranjeno. Ovde je inače na raznim dužnostima ukupno deset žena, čiji su odnosi sa muškarcima precizno regulisani pravilima službe.

Vojnici spavaju u sobama u kućama metalne konstrukcije. Posebna je kuća sa kupatilima i toaletima, posebna je i trpezarija. Posebne su i zgrade za posebne sadržaje: jedna za rekreaciju, sa svim spravama za sticanje kondicije, ali i terenom za basket, na kojem je upravo održavano polufinale turnira u kojem su Litvanci za svoju ekipu navijali toliko bučno kao da je u pitanju svetsko prvenstvo.

Zasebna zgrada namenjena je i opuštanju: u njoj je biblioteka, soba sa kompjuterima sa internet-vezom, prostorija opremljena kao crkva, bar... Bar je zatvoren: otvara se samo u specijalnim prilikama, kada vojnici imaju pravo da popiju najviše tri (mala) piva.

Šta im je motiv da budu ovde, pitamo kapetana Varnu? Novac, sticanje iskustva, međunarodno druženje. Sve zajedno, glasi odgovor.

Kapetan Varna kaže da u ovoj provinciji nema talibana, ali da ima kriminalaca. Ima i puno iznenađenja. Pre neki dan su, ispriča nam, skrenuvši van utabanih staza, dospeli do jednog sela sa dvadesetak kuća, čiji su žitelji poslednji put automobil videli – pre 16 godina!