Kontrolom do samokontrole

Ne bih se bavila uzrocima nasilja u školama. Meni je zanimljivije pitanje: Može li se školskom nasilju, kao veoma složenom fenomenu, prići na konstruktivan, pozitivan način? Ili još važnije: Verujemo li da je to moguće? Možda je više onih koji veruju da je to nemoguće. Ta malodušnost je možda i glavna prepreka, pa školsko i svako drugo nasilje u društvu i dalje „cveta”. No, to nije razlog da se odustane od promene.

Opšte je poznato da moralne vrednosti i pravila ponašanja deca uglavnom uče „po modelu”, kopirajući svoje uzore, najčešće roditelje, nastavnike, ali i vršnjake, idole. Sreća da je tako! Jer, „učenje po modelu” upravo nudi ogromne mogućnosti za promenu učenjem novih obrazaca ponašanja i komunikacije, u školi, porodici, javnom životu... Šta učiniti da se pokrene promena? Svi se slažu: Što više pozitivnih modela – to više pozitivnih efekata. Po mom mišljenju, modeli nisu dovoljni. Važno je i da se nenasilje usvoji kao vrednost, kao društvena strategija. Da se promoviše kao cilj, pre svega u obrazovanju, ali i generalno, u zajednici koja je sa mnogo rana izašla iz konflikata i ratova. Takođe da se nasilje osudi i proglasi neprihvatljivim, uopštei pojedinačno; da se taj strateški pristup ugradi ne samo kroz vaspitne obrasce i komunikaciju u porodicu i školu već i kroz korporativnu kulturu u sve sisteme zajednice. To je stvar države! Kako to postići u školi? Prvi korak je uspostavljanje pravila ponašanja – dogovorom: u školi između učenika i nastavnika, u porodici između dece i roditelja, ali i definisanjem logičnih posledica kršenja pravila, pa i sankcija. Svi uključeni i svi pojedinačno odgovorni. Donošenje pravila podrazumeva njihovo prihvatanje, a time se oni koji ih prihvataju obavezuju i na poštovanje posledica kršenja! Ako ih „neko drugi”donese uglavnom ih se ne pridržavamo. Naprosto, nisu „naša” nego „njihova”. Ako ne učestvujemo i ne odlučujemo onda i ne sledimo odluke. Zato savremeni svet promoviše participaciju na svim nivoima.

Osim toga, važno je u svakom pravilu pronaći sopstveni smisao. Postaviti pitanje:Zašto je to pravilo dobro za mene,a zašto za druge oko mene? To je i osnova kritičkog mišljenja i mera sloboda – neugrožavanje drugih. Sa druge strane, ako ljudi/deca poštuju pravila, a da se ne pitaju zašto,čemu ona služe? U svakom uzrastu, deci/mladima potreban je smisao za sve što seod njih traži i očekuje; smisao pravila mora im biti razumljiv i blizak. Jedino tako postaju samoodgovorni. Važno je da kontrola bude samo usputna stanica na putu do samokontrole.

Sledeći korak je da odrasli uvaže pravo mladih da donose odluke, da budu pitani i saslušani i kada nije prijatno to što govore, da se uvaže njihovi predlozi i da dobiju podršku uz strpljenje i uvažavanje. Razlog je jednostavan: zato što su deca – deca a odrasli – odrasli! U toj neravnoteži potpuno je jasno da je odgovornost za odrastanje i razvoj na odraslima. Neko pametno reče: „Ako deca ne mogu da uče onako kako ih mi podučavamo, onda ih moramo podučavati onako kako ona mogu da uče”.

Važno je i reanimirati tri institucije: đak, nastavnik, roditelj; izgraditi razumevanje, uvažavanje, saradnju. Ako se ove tri institucije stave u tzv. pedagoški trougao, njihova interakcija (pod uslovom da se odvija uz ravnopravno učešće i s ciljem da podrži razvoj i učenje) može pokrenuti pozitivnu promenu i u odnosu na nasilje. Sve drugo ići će lakše. Pravo pitanje, za kraj, jeste: Da li mi to želimo?

Psiholog, konsultantkinja Unicefa za Školu bez nasilja