Suze u Laguna Biču

Laguna Bič, mali raj na zemlji, u bogatoj Kaliforniji, u blizini Los Anđelesa, na obali Tihog okeana. Tu su kuće filmskih zvezda, velelepni hoteli, tu žive stotine likovnih umetnika, u njemu su brojni fensi restorani, butici, aleje cveća i palmi, muzeji i pozorišta, festivali i na hiljade turista. Tu sam i ja.

Prošlo je od tog 4. jula, Dana nezavisnosti, evo, već nedelju dana. Te noći, na najveći praznik Sjedinjenih Američkih Država, gledala sam TV prenos centralnog programa iz Vašingtona i odmah posle toga krenula da šetam po kanalima. Vidim najavu „The Balkans”. Kanal PBS (Public Broadcasting Station) koji se finansira od dobrovoljnih priloga i baš zbog toga slovi kao veoma objektivan. Ne mogu da verujem, na američkoj televiziji, u udarnom večernjem terminu, emisija o našem Balkanu. Alarmiram rođake SMS-om, kad, gledaju i oni. I dalje ne verujem očima, kao neko koga je snašla – fatamorgana. Vidim, dokumentarni program, na špici se najavljuje putovanje u Prištinu, Beograd, Sarajevo, Mostar.

Reporter živahno vodi gledaoca kroz ulice Prištine, pokazuje bilborde i spomenike u znak zahvalnosti Americi, odlazi na Gazimestan, razgovara sa vojnicima kraj žice... Tu je, kaže, srpski predsednik Slobodan Milošević, držao veliki govor, posle čega nas vodi da vidimo rezultate u – Beogradu. Gledam slike ruševina Generalštaba i bivšeg ministarstva policije u Kneza Miloša. Steže me knedla u grlu. Potom, kratki „švenk” na Ušće i Kalemegdan, a onda „rez”, Beograd noću. Sastaje se, na poluosvetljenom Trgu Republike, sa nekoliko lepih devojaka iz grupe „Bjuti kvins”, za koje kaže da su bile vokalna pratnja na muzičkom festivalu Evrovizije. One ga vode u „provod” do – Blek Pantersa. Tamo, u polumraku dima, u ludilu muzike i sisotresa, oblivenih znojem muzičara, još nekoliko kadrova, i onda reporter odlazi u još gušći mrak, prikazujući jedan, autentičan srpski – klozet! I tu je kraj priče o Beogradu!

Ne mogu da verujem, suze mi teku. Da li je moguće da nas zaista tako vide, da smo to mi, da popularne „kvinsice” nisu znale ovog američkog globtrotera da odvedu i na neka druga mesta. Reporter kroz Srbiju putuje na nekakvim taljigama sedeći na plastu sena, nigde ni asfalta, a kamoli – autoputa. Obilazi napuštena sela. Sreće zabrađene starice u crnini, kako u polumraku staja muzu krave. Onda Guča. Cvrče prasići na ražnju, trešte trube, vrte se pevaljke, a razulareni momci sa izdubljenim lubenicama na glavama, poput šlemova, igraju u nekakvom kvazinarodnom kolu. Tako silno veseli i razigrani, natiču polutku lubenice i na glavu američkog reportera.

Onda se ekipa seli u Sarajevo. I tu su Srbi ostavili trag, pa vodi gledaoce kroz čuveni tunel kroz koji su stanovnici, iz opkoljenog grada, pod pretnjom snajperista, bežali ka slobodi. Na kraju ovog putovanja po Balkanu, videli smo i bistre vode Tare i skakače s mosta u Mostaru.

Bila je to emisija o prljavim, ružnim i zlim momcima srpskim, koji imaju još ružniji glavni grad, sav u ruševinama, u mraku, znoju i smradu... Tako je milionsko američko TV tržište, u udarnom terminu, na dan njihovog najvećeg praznika, u jednočasovnoj emisiji videlo prizore neviđenog primitivizma i tribalizma... Prizore, kakve ni Kusturica ne bi mogao zamisliti.

Sutradan sam izašla u još jedan kalifornijski sunčan dan. Izbegavala sam susrete i poslovično radoznale ljude, koji već po navici pitaju: „Odakle ste?” Jer, šta ako su sinoć gledali emisiju „The Balkans”? Kako da im objasnim da moj Beograd nije onaj i onoliki mrak, ruševine, prostakluk. Ili se, možda, varam? Možda ima toga mnogo više nego što ja hoću da vidim!? Krivica je, ipak, negde i do nas. Dozvolili smo da ovo bude najduži period „obnove i izgradnje”. Da čak deset godina posle bombardovanja, usred Beograda, i dalje stoje strašne ruševine! Da splavovi postanu znak raspoznavanja „bogatog” noćnog provoda, a Guča reper kulture.

Na sreću, Nole, Zimonjić, Ana i Jelena i dalje igraju sjajno. Njih svakoga dana gleda ceo svet. Volim da me prepoznaju po njima.

novinar