Da li stvarno postoji problem sa umetničkim obrazovanjem

Od stotinak studijskih programa u polju umetnosti koji su prijavljeni za proveru kvaliteta više od devedeset pet odsto dobilo je upozorenje da nisu dovoljno dobri.

U istovetnom procesu ostala polja bolje su prošla. U društvenim naukama, na primer, bar jedna trećina programa odmah je procenjena kao dobra, pa programi mogu da nastave rad sa studentima.

Time se pokazalo nešto što golim okom nije bilo vidljivo: da naše obrazovanje u polju umetnosti ništa ne valja!? Logična posledica ovakvog stanja bila bi da nam je umetnost najlošiji od svih društvenih proizvoda. A, ipak, mi smo za početak jedino sigurni da to nije tačno.

Mehanizam koji je na sve ovo ukazao jeste akreditacija koja je u evropskom i svetskom obrazovnom sistemu uobičajena procedura.

Iz nacionalne strateške perspektive, provera kvaliteta ili akreditacija je proces koji smo izabrali da bi zadržali odlučivanje o kvalitetu i odgovornost u rukama stručnjaka, a ne države. Kako bismo postigli ove ciljeve prihvatili smo se odgovornosti da postavimo osnovne standarde i da se svi u akademskoj sredini podrobno pogledamo u oči.

Pri tome mi moramo da zadržimo akreditaciju u umetničkim disciplinama na najvišem nivou kako nikada ne bismo dozvolili rizik da to umesto nas radi neko drugi.

Međutim na svakom koraku su se pojavili problemi.

Nastavnicima u umetnosti propisano je da imaju samo polovinu opterećenja časovima u odnosu na svoje kolege u ostalom delu sveta. Nastavnici umetnosti moraju da rade manje i od svih svojih ovdašnjih kolega u drugim poljima. Iz pozicije nastavnika to uopšte nije loše i moglo bi se smatrati (sebičnom) sindikalnom pobedom. Iz pozicije države i osnivača situacija je mnogo gora: potrebno je zaposliti mnoge nove nastavnike i/ili smanjiti broj studenata. I jedno i drugo je najmanje željeni razvoj.

Drugi problem je prostor. Umetničke škole moraju da obezbede neprimereno veliki prostor koji će po zakonitostima bolonjskog procesa ostati prazan kako studenti ne bi bili preopterećeni boravkom u školi. Tako će sve umetničke akademije od odlučujućih sastojaka kvaliteta koji čine nastavnici, oprema i prostor morati svakako da obezbede višak prostora na račun opreme i nastavnika.

I osnovni stub akreditacionog procesa, da u njemu učestvuju kolege, opterećen je problemima male akademske zajednice, konkurencijom, postojanjem državnog, mešovitog i privatnog visokog školstva i neodoljivim porivom za monopol koji je tako tipičan za naše stanje početnog kapitalizma.

Uobičajena svetska praksa da se pojedini standardi stalno preispituju kod nas nije naišla na podršku, ali čak ni pogrešne standarde ne treba kriviti za tendenciju da se standardi pretvore u standardizaciju ili ukalupljivanje. To se kombinuje s tendencijom da se imitira radije nego da se kreira. Mnogi od nas gledaju da ponove svoje institucionalno iskustvo iz vremena njihovih osnovnih i diplomskih studija.

U prethodnom diskursu mora se neprestano postavljati pitanje da li je naša umetnička akademija loša ili sistem akreditacije sa pojedincima ne prepoznaje njene vrednosti i kako sve to usaglasiti.

A da holistički gledano sistem ima ozbiljan problem ne samo u procentima već i u suštini, više od svega svedoči to da:

1. Vladimir Veličković kod nas ne bi mogao da bude profesor slikarstva zato što nema odgovarajuće akademsko zvanje. On je završio arhitektonski fakultet što nije prihvatljivo.

2. Kod nas ne postoje grupni časovi u izvođačkim muzičkim umetnostima iako je to apsolutno uobičajena svetska praksa.

3. Kada bi neko ubedio Emira Kusturicu da postane nastavnik režije, on ne bi mogao da bude redovni profesor zato što nema pozitivnu ocenu nastavnog rada. Mogao bi samo da postane docent za režiju pa da napreduje preko vanrednog do redovnog profesora ukoliko pre toga ne stigne do penzije.

Prethodne dileme ne bi postojale nigde na svetu i sama činjenica da smo unikatni po prethodnim pitanjima manje je pokazatelj originalnosti i napretka a više pitanje postojećih problema koje treba ispraviti zato što umetnost sigurno nije najgora od naših dostignuća pa nije ni obrazovanje u umetnosti. Umetničko obrazovanje samo treba pravilno i pažljivo vrednovati bez bojazni od novih ljudi i novih ideja.

profesor umetnosti