Hleba i „maseratija"

Preksinoć bi neupućen prolaznik centrom prestonice samo mogao da nagađa šta se to dešava oko Starog dvora, što se narod u tolikom broju okuplja. Da l’ su dramski umetnici napravili predstavu, da li su se teniseri pojavili sa peharima, da li su odbojkašice donele zlatna odličja? Oni s balkona, a narod, razdragan, odozdo im maše i raduje se... Nisu, no po onoj slovenskoj antitezi, okupio se narod da vidi hoće li „maserati” da eksplodira. A na ulici pored dvora, umesto u zagušljivoj bioskopskoj sali, tekao je akcioni film... Eksploziv pod vozilom, zanosna crnka koja strepi za život, gomila nervoznih policajaca, antidiverziona ekipa pod kacigama kruži oko vozila... Policajci radoznalce udaljavali, grdili, terali ali narodna radoznalost bila je jača od poplave. Tera ljude napred, da vide, čuju...

„Maserati” na kraju nije odleteo u vazduh i to je očigledno razočaralo mnoge gledaoce ovog filma uživo. Razišli su se kao da su prevareni. Da su kupili karte za ovu predstavu tražili bi da im organizator vrati pare.

Zapravo, to je bio samo još jedan dokaz da se srpski zabavni obrazac promenio: sada bez drame i krvi nema zabave.

Televizijski kanali nude uzbuđenja, čerečenja, razgolićavanja, razbijene glave, a prozor u svet je postao jedan veliki rijaliti šou. Daljinski upravljač je merilo programske šeme, ali i uzbuđenja. Venčanja za 48 sati, zamena žena na sedam dana i ispovedaonica Velikog brata nemaju onu neophodnu dimenziju prisutnosti samom dešavanju. Invazija rijaliti programa sa njihovim fatalnim ishodom očigledno se od nastanka do sada istrošila i više nije dovoljna da pokrene adrenalin koji se oseti ako ste neposredni akter i učesnik nečega što može da ima fatalan ishod. Očigledno je i da osiromašena nacija nema više para za skupe provode i uzbuđenja, pa je tako svaka ulična drama u stvari dobra prilika da se razbije monotonija svakodnevnog življenja.

Proslavama novogodišnjeg dočeka na trgovima i ulicama započeo je fenomen grupnog okupljanja pa je sve dobilo karakter redovne pojave koja i ne bira povod. Tako je bilo i kad je onaj mučenik hteo da skoči sa Brankovog mosta. I taj most od svih beogradskih mostova najčešći je poligon samoubica, jer i oni znaju da je tu najveća „poseta publike”. Narod pohrli, zastane da vidi čudo, ostane do kraja... Čak se iz gomile čuje navijanje da onaj nesrećnik skoči, da bi kraj bio efektan. Jer hepiend je izlizan, nisko na barometru emocija. Potrebni su krv, suze...

Sociolozi bi rekli da se svetina zabavlja tuđim nesrećama, tragedijama i uzburkanim emocijama, da to postaje deo modela svakodnevnog ponašanja.

Song „Riblje čorbe” je na vreme oslikao stanje stvari: „Dok nas iznutra grickaju crvi, hoćemo sveže crvene krvi, zato ga ubij, zato ga smrvi, hleba, igara i mnogo krvi...”.