Nekoliko slika iz Sibira

Dočekaše me na aerodromu Rišćino u Tjumenju i smestiše u neki stan nedaleko od gradilišta. Običan iznajmljeni stan u „hruščovki“, liči na prosvetne stanove u radničkoj koloniji u Kraljevu; stara stolarija, predratna mašina za veš, kupatilo koje nikad nije krečeno. Najvažnije je da je toplo. Napolju januar, pravi sibirski januar.

Pred kraj prvog radnog dana svi se nekud naglo raziđoše, jedva jednog uhvatih da mi pokaže po onoj mećavi gde mi je stan. Misle da sam jutros zapamtio kad su me ono po hladnoći i vejavici smandrljali u kola. Dovede me čovek do pred vrata i ode. Džaba, ne mogu da uđem, isprečila se velika gvozdena vrata na ulazu u zgradu. Imam ključ, ali kao da ga i nemam. Kako god da okrenem, neće da se otključaju. Dobro sam obučen, ali me izdaje strpljenje i hvata jeza od pomisli da ću da se smrznem pred vratima toplog stana. Počeh da obigravam oko zgrade. Znam da mi je stan na trećem spratu, znam i broj stana, ali ne mogu da odredim koje je moj prozor da ga razbijem i dozovem cimera koji sedi u toplom i baš ga briga. Otkud sam danas znao da će mi zatrebati njegov telefon.

Ne znam koliko je vremena prošlo. Već sam počeo da pomišljam na alterna-tivna rešenja, kad se iz mećave pomoli čovek. Mora da je neka viša sila uslišila moje molbe. Pokaza mi. Vrata ne treba da se otključavaju, samo gurneš do kraja ključ dugačak kao testere i neka zakačka popusti.
Ubrzo sam dobio novi i lep stan, ali sam i tu morao da prođem obuku otključavanja i zaključavanja.

Brave na vratima su čudo, kao i sama vrata. Vrata su dvoslojna, spoljna metalna, unutrašnja od drveta. Kad otvoriš ta metalna onda si ušao u stan, ali ako hoćeš da ih zaključaš velikom metalnom ključanicom to ne možeš jednostavno da uradiš. Veliki tvorac te čudne naprave se potrudio da prvo moraš da potisneš ključanicu naniže, pa tek onda horizontalno. Ali kad jednom savladaš te veštine, i pozatvaraš nekoliko brava za sobom, onda sa sigurnošću možeš da kažeš - moj dom je moja tvrđava.

Neki dan me potresla tragedija o kojoj je brujao ceo Tjumenj. Požurila majka na posao, dovela petogodišnje dete do vrata obdaništa i otrčala da ne zakasni. Dete je guralo teška zamrzla vrata, nije uspelo da ih otvori, a napolju minus dvadeset i pet. Niko više nije ni ulazio ni izlazio. Našli su mališana pred vratima kada je sve već bilo kasno.

***

Obično se misli da je u Sibiru večita hladnoća, a nije. Leta su vruća kao i kod nas, ali su mnogo kraća – samo juli i avgust.

Nagovoriše me da se odvezemo na jedno jezero u tajgi, pedesetak kilometara od Tjumenje. Kao u ogromnoj školjci od peska, u sred borove šume, smestilo se veliko bistro oko. Oko jezera po šumi parkiralište najnovijih korejskih i japanskih vozila, sa ponekim golfom, fordom ili mercedesom. Mnoštvo najnovijih džipova. Zaluta i poneka lada. Kola u hladu, a narod se prži na plaži. Pesak sitan kao na Jazu kod Budve ili u Tunisu, voda topla.

Oko jezera privremeni drveni lokali u povoju, nude ladno pivo i ražnjiće. Zimi se ti objekti smrzavaju u nepuštenosti i samoći. Ovde nije uputno biti čuvar plaže u zimskom periodu. Ovde onda vrte roštilje pod budnim okom čuvara šume.

Čovek ni sanjati ne može da se tu, u toj zabiti koja nije tako daleko od velikog grada, nalazi takva lepota.

Reklame i putokazi pozivaju i na druga jezera i reke po tajgi, ali ja još nisam stigao da odem tamo. Radoznao sam, ali nema ni jednog Memedovića da mi društvo pravi.

Nisam stigao ni na Tople izvore Tjumenja, koji rade preko cele godine, što zbog malo slobodnog vremena, što zbog lenjosti i nedostatka podsticaja.

(/slika2)Novu godinu sam dočekao u Srbiji, sa svojima. Pred polazak iz Tjumenja divio sam se ledenim skulpturama na mnogobrojnim mestima u gradu. Nedaleko od moga stana su iz leda izvajali prelepu skulpturu dvoice srednjovekovnih ratnika - Rusa i Mongola. U parku Dečjeg pozorišta, pokraj zaleđene i puste fontane, mnoštvo ledenih vajarskih dela iz dečije mašte i bajki. Čitav mali grad od leda.

Svaka ustanova i svaka prodavnica imaju obavezu da se za Novu godinu ukrase što lepše mogu. Bezbroj okićenih jelki po trgovima, parkovima, dvorištima, u izlozima. Sa svake veće zgrade sijaju razni ukrasi i elektronske umotvorine. Veliki trgovinski centri: ''Premijer'', ''Gudvin'', ''Metro'' i drugi blješte kao zvezde padalice.

Na svakom ćošku prodavnice cveća i usred zime. Direktan put do ženskog srca ovde vodi preko lepog buketa cveća. I to i zimi i leti. Svaki drugi poklon je u senci crvenih ruža.

Kud god se okreneš vidiš radost i svetlost u susret velikom prazniku.

Neda se moja Rusija ovoj tranziciji. Očuvali su prisutstvo duha i u ovim ponovo smutnim vremenima. Na televiziji su najpopularniji umetnici koji ismevaju tranziciju i gluposti novog doba. Rusija se vraća sebi, u svoje veliko i moćno korito.

U Kraljevo sam stigao predveče, posle godinu dana. Deluje mi kao grad kojeg je radost napustila. Poluosvetljen, izgleda jadno, nigde ništa; ni jelki, ni skulptura, ni bljeska elektrike, kao da je nestalo struje. Zona sumraka, polutame i mračnih nagoveštaja. Šta je ovo, braćo Srbi?!

***
Vatrometi su posebna priča. Obično sve upoređujem sa domovinom. Gledam vatromet u Kraljevu za Novu godinu. Država rešila da malo potroši na radost svoje dece. Poredim to sa Tjumenjom. Vatromet mnogih dečijih rođendana u Tjumenju je raskošniji od ovog koji je vlast opštine poklonila narodu.

Povedoše me jedanput na stadion u Tjumenju. Kažu biće velika fešta. Kad ono takmičenje gradova u vatrometu. Finale. Nadmeće se desetak gradova Rusije. Ovoga puta su prevazišli i Kineze.

vaka ekipa, odnosno svaki grad se trudio da lepotom vatrometa prevaziđe sve druge učesnike.
Toliko lepote za jedno veče nije bilo lako podneti. Mnogi naši su zažalili što im tu nisu deca ili unučad.

(/slika3)

Zaista je tačno ono - čudni su putevi tvoji.

Pozvali me Rusi na svadbu. Uz zdravicu se mora nešto i reći. Ispričah i ja ko sam i odakle sam. Prihvatiše me kao svoga. Jedan tip mi je bio posebno simpatičan i stalno bi da mi nešto kaže. Vidim vuče ga nešto k meni.

Upoznasmo se. Kaže, njegov deda je bio Srbin. Doneo ga vetar prvog svetskog rata i revolucije u zabačeno sibirsko selo. Tu ostao, tu se oženio, skućio i brojni porod ostavio. Srbiju nikada više video nije. Kad je umirao rekao je da mu je to posebna i neostvarena želja. Moj poznanik je Srbiju zavoleo preko dedinih priča. Nije još bio u Srbiji, ali će doći.

Pa sad neka mi neko kaže, da nas nema sve do Tokija.

Neki dan razgovaram sa Tadžikom. Pričali smo nešto o bureku, ćevapima i somunu. Sve reči razume. Kaže da se to i kod njih tako kaže. Pevuši ''Đurđevdan'' na maternjem jeziku. Posle mi u kolima pusti cd. Pitam ga zna li za Gorana Bregovića i zašto su mu pesmu ukrali. Ne, kaže, to je njihova pesma i peva je neki Ahmadižon.

Nisam uspeo da odbranim Bregovićeva autorska prava.

Mučim se da mu na ruskom objasnim još neke stvari, kad on kaže:

- Prićaj bre srbski da te cela svet razumeje.

Radio sa našima pa ga indoktrinirali.

Očigledno je da su Tadžici poreklom Srbi, samo što to neće da priznaju.

***

U maju sam bio na odmoru u Srbiji. Baš tada rešila ujana da umre, treba ići na sahranu. Živela je samo 101 godinu. Šta da se radi, mogla je još da živi ali eto. Tako joj i treba kad je ceo život proživala u pasivnim krajevima. I nikad nije letela avionom.

Kolima sam prešao pola Šumadije da bi stigao do zavičaja da se oprostim od ujne. Lepota i samo lepota, bogom dana zemlja. Sve cveta, zeleni se, buja, a nebo kao umiveno i lepo lice mojeg unuka. Lepo uređene kuće i dvorišta na pozadini punoj života. Obrađene njive i voćnjaci. Mnogi raj zamišljaju ovako.

Srbijo, majko, kako si lepa!