Otpisani a najbolji

Životna priča Olgice Petronijević je poput scenarija za film. Studirala je slavistiku na beogradskom Univerzitetu, u nadi da će naći posao u prestonici.

– Godinu dana sam bezuspešno pokušavala da se zaposlim, nije bilo šanse osim da se prekvalifikujem – kaže naša sagovornica i nastavlja – a onda su mi ovde, u Bašti, 2007. godine ponudili da radim na terenu kao nastavnica. Tako sam stigla u Zaovine, selo udaljeno od grada 30 kilometara, gde sam imala tri đaka. Nekoliko me je čekalo i u Rastištu i Jagoštici, do koje ima oko 40 kilometara. 

Tog leta kad je počela da radi javila se i na konkurs Nacionalnog parka „Tara” za pedagoga u Kampu mladih rendžera.

– Bilo je to zanimljivo iskustvo. Tokom celog dana 20 mališana, uzrasta od osam do 14 godina, imalo je najrazličitije aktivnosti s ciljem da se upoznaju s prirodnim i kulturnim vrednostima Nacionalnog parka. Između ostalog, organizovana im je i škola jahanja, priča dvadesetšestogodišnja profesorka ruskog jezika.

– Hrabrila sam decu da, sa prslukom i kacigom na glavi, uzjašu konja sve dok me nisu „prozvali“ da i ja to učinim. Da ih ne bih razočarala, uzjahala sam i napravila jedan krug – priča plavooka vlasnica crnog pojasa u karateu.

– Čim sam zaradila prvi novac, sestra i ja smo upisale školu jahanja u ergeli „Dora” na Manastirskim stanovima. Ona je već posle trećeg časa bila spremna da sama izjaše, a ja ni posle desetog.

Onda je u Olgici proključala krv predaka. Zar ne potiče iz porodice koja se u prošlosti bavila konjima? I zar se u porodici još ne prepričava kako je njen deda Vule Jevtić iz Zaovina, na Tari, jedne večeri iz sela Solotiša „ukrao” devojku Ružu, stavio na konja pored sebe i odjezdio u planinu. Možda baš zbog tih, sentimentalnih razloga, Olgicina majka Milka ima puno razumevanje za njenu ljubav prema jahanju i konjima, mada se sama nikad nije vinula u sedlo.

Početnička sreća

Na prva takmičenja Olgica je krenula iz radoznalosti a onda shvatila da je to, poput nastave u školi, zapravo ono pravo.

(/slika2)– Konjički klub „Dora” su osnovali zaljubljenici u konjički sport 2006. godine i već naredne učestvovali u prvenstvu u daljinskom jahanju – priča Olgica. – Posle prve takmičarske sezone u jahanju na 20, 40 i 60 kilometara, postali smo prvaci zemlje – „Dora” u konkurenciji klubova, a ja u pojedinačnom plasmanu. Tada smo još bili bez ikakvog takmičarskog iskustva, pripremali se po savetima prijatelja iz drugih klubova. Međutim, uslovi za treninge konja ovde su prilično teški. Staza na Tari, dugačka 40 kilometara, po težini može da se meri sa stazom od 60 km u ravnici.

Kada je prvi put pobedila u Pančevu u trci na 20 kilometara, neki su njen uspeh okarakterisali kao početničku sreću. Pobeda u trci na 40 kilometara, prokomentarisana je jednim – dešava se. Posle sedam trka za državno prvenstvo 2008. godine, ostavila je za sobom sve takmičare.

Međutim, nije se sumnjalo samo u njene jahačke sposobnosti već i u April, grlo koje je jahala.

– April se još kao dvogodac takmičio u galopskim trkama. Imao je dobre rezultate, čak i pobede na beogradskom hipodromu, a onda je počeo da stagnira tako da je šabačka ergela kojoj je pripadao odlučila da ga proda. Kako je moja tetka Koviljka, koja živi u Parizu, želela da mi pokloni jednog konja, izbor je pao baš na ovog konja. S obzirom da je čistokrvni „englez”, gotovo da nije imao nikakve šanse u endjuransu (daljinskom jahanju) u kojem su se kastrati pokazali znatno boljim. Međutim, i u slučaju Aprila potvrdilo se da svako pravilo ima izuzetak pa je 2007. godine proglašen za najboljeg konja u daljinskom jahanju u Srbiji. Ove godine je i na 110 kilometara imao odlično vreme bez većeg zamaranja.

Naravno da se nije zamarao kada je jahač na njemu težak poput perceta i još je pri tom, mudro taktizirajući, na svakom većem usponu išao pored njega.

– U ovom nadmetanju je važno da jahač pravilno rasporedi snagu konja da bi bez većeg napora izdržao trku. Zato i volim ovaj sport koji umesto snage i brzine, prednost daje mudrosti.

Prvak Balkana

Prošle školske godine Olgica je dobila ponudu da predaje ruski u Osnovnoj školi „Sveti Sava” u Bajinoj Bašti. Uklopila je predavanja u gradu sa nastavom u selima i treninzima.

(/slika3)– Nikada nisam mislila da ću biti nastavnik, a kamoli po selima. Međutim, dopao mi se rad s decom, posebno seoskom koja žive u skladu s prirodom. Od njih sam mnogo toga naučila.

Na pitanje kako je uspela da uklopi nastavu četiri razreda na jednom času, kroz osmeh kaže da to i nije tako teško –  dok jedni pišu, drugi računaju...

Olgica je uspela da sve svoje ljubavi nekako „uplete”, ali nam se ipak čini, dok razgovaramo, kao da priča o nekome drugom a ne o sebi jer svoj život nije ovako zamišljala. Nije je zanimao rad u školi, a sada uviđa koliko je to lep i plemenit posao, o jahanju da i ne govorimo.

– Najteže mi je treniranje. Pripreme za ovogodišnje takmičenje počela sam još zimus – dnevno sam prelazila i po 30 kilometara.

Ipak, trud se isplatio, s obzirom da će od 11. do 17. avgusta na Tari biti i Balkansko takmičenje u endjuransu. Sve šanse su da naša reprezentativka postane i prvak Balkana što joj od srca želimo, a sigurni smo i njeni đaci koji su joj i najvernija publika.