Niški grafiti

Sa željom da približi lepotu i raskoš carskog Niša, rodnog mesta Konstantina Velikog, Ljuba Marković je počeo da pravi ono što ovaj grad – u kojem je i sam rođen – do tada još nije imao: suptilno upakovane, romantične i nostalgične simbole niškog kraja kroz vekove, u različitim forama, formatima i nameni.

Mada po obrazovanju pravnik, „hleb” je dugo zarađivao u svojoj štampariji, kao privatni preduzetnik. Devedesetih godina sad već minulog veka bio je prinuđen da je zatvori kao neisplativu i tako praktično ostao bez posla. Za čoveka od inicijative, kakav je, kraj jednog, značio je samo početak drugog posla. Čim je, sasvim slučajno, kod tadašnjeg gradonačelnika video staru mapu sa crtežima Niša, bilo mu je jasno čemu će se ubuduće prikloniti. Tim pre što voli ovaj grad, i što, kad negde ode, jedva čeka da se vrati. Tu je završio školu, igrao košarku, trenirao džudo, družio se, lumpovao u niškim kafanama... Bio je oduševljen svojom idejom i odmah je zaronio duboko u bogatu istoriju grada.

Sitnice vredne pažnje

(/slika2)– Istraživanjem sam obuhvatio period od 75. godine pre nove ere do Drugog svetskog rata. Pošto nisam naišao na razumevanje u Udruženju „Stari Niš”, otišao sam u zavičajno odeljenje Narodne biblioteke, uzeo predratne niške novine, stare spise i knjige, pa ih čitao list po list. Godinu dana sam kopao po tim dokumentima. Uz mnogo ljubavi, para i odricanja, jer sam zbog toga čak i porodicu zapostavio, u svojoj maloj radnji za izdavačku delatnost „Niški grafiti” polako sam stvarao kolekciju vrednu pažnje, privlačnu i istoriografski, i estetski. Angažovao sam vrsne slikare, grafičare, ikonopisce, istoričare, tekstopisce, knjigovesce, gravere... Krenuo sam od jedne stare mape i za proteklih osam godina stigao do osamdeset unikatnih čuvara niške baštine. Ali, tu nije kraj. Ko zna šta ću još pronaći što ću želeti da prikažem – ističe naš domaćin.

Razglednice, šolje, poslužavnici, satovi, podmetači, marke, kutije za papiriće, akvareli, albumi za slike, kalendari (od Muzeja Novog Sada za prošlu i ovu godinu dobio je priznanje za najlepši kalendar), vedute, publikacije... samo su deo njegove bogate ponude koja prikazuje Niš kroz vekove. Dok pogledom prebira po uredno složenim primercima, kojima su police na zidovima odavno postale tesne, pokušava da nam pomene bar ono što smatra najznačajnijim, počev od Hristovog monograma, glave cara Konstantina u bakru i otiska pečata Naisa iz trećeg veka, najstarijeg sačuvanog (koji se nalazi u Londonu) pa do kratkih priča iz 60 niških mahala, na srpskom i engleskom jeziku.

Edicija Niša obišla svet

Raritetne knjige o Nišu, ručno izrađene na pausu, u kožnom povezu, posebno izdvaja i s ponosom pokazuje.

(/slika3)– Uglavnom su ograničenog tiraža koji ne prelazi sto primeraka. Svaki ima sertifikat, svoj broj. Takvi reprezentativni primerci poklanjaju se u posebnim prilikama, uglednim ličnostima. Redovno ih kupuju niški Muzej, Turistička organizacija, Kulturni centar, Univerzitet i, naravno, naši ljudi koji žive u „belom svetu”.

Sa tim izuzetnim izdanjima Ljuba je osvojio sve kontinente. Neretko ih i lično daruje (na primer, predsedniku Rumunije) a sa posebnom radošću poneki primerak spakuje u kofer deci svaki put kad pođu na takmičenje u inostranstvo. Tamo se, kaže, ističu sjajnim rezultatima. Prošle godine niški mladi fizičari su osvojili prvo mesto, pa neka se po poklonu zna odakle su!

U vezi s tim ispričao nam je anegdotu:

– Jednu takvu ediciju Niša dao sam najmlađem kumčetu kad je pošao u Beč na studije, da mu se nađe kad ode u posetu Ministarstvu inostranih poslova Austrije. Na našoj granici „skinu” ga iz autobusa kao sumnjivog i počne ubeđivanje. „Prijatelju, odakle tebi ovo?“

„Kum mi dao.“

„Ma, ovo je stara knjiga!“

„Ma, nije.“

– Jeste, nije, jeste, nije... Jedva su mu poverovali da je izdata 2006. godine i pustili ga da prođe. Kad je stigao u Beč, knjigu je predao jednoj službenici Ministarstva, ali ona nije htela da je primi dok nije proverila njenu starost. Posle se nije odvajala od nje! Išla je od kancelarije do kancelarije i pokazivala je kolegama. Sigurno je ona dobila mnogo skuplje poklone, ali je znala da ceni i ovakve vrednosti. To mi je najveći kompliment – ponosan je ovaj Nišlija.