PORNO

Da li je potrebno trošiti reči na činjenicu da se nalazimo u vremenu u kome je teror žute štampe zamenio mnoge pređašnje načine kojima je Mračna sila pritiskala ljude sa ovih prostora? Nije li ono što se nalazi na prvim stranama tabloida (kakva nakazna reč) samo novi oblik onoga što su novine predstavljale dok su bile direktno podređene raznim diktatorima?

Kao što je u Miloševićevo vreme Služba osnivala razne opozicione partije sa namenom stvaranja „gužve pred golom”, a sa ciljem da obični ljudi izgube veru u mogućnosti demokratije, tako je pristupila osnivanju i uređivanju mnoštva glasila koja su takođe imala zadatak da zamagle ionako nejasnu sliku onoga šta se, uopšte, u nas dešava. Ubrzo su mediji pod kontrolom Službe dobili najbolju formu koja im je nudila mimikrija – „tabloidnu”. Ali, kažem, sve je to vrlo, vrlo dobro poznato…

Možda je zanimljivije razmotriti glavni mehanizam po kome ti mediji funkcionišu. Čini se da je najbliža pameti tvrdnja kako se tu radi o najobičnijoj pornografskoj delatnosti. Šta je to, uopšte, pornografija? U Velikom rečniku stranih reči i izraza Ivana Klajna i Milana Šipke piše: „pornografija (grč. pornographia, prema porne bludnica, graphia opisivanje) opisivanje ili vizuelno prikazivanje golotinje ili polnih radnji lišeno estetskih sadržaja, usmereno na seksualno nadraživanje čitalaca ili gledalaca”. U književnosti je to „posebna vrsta dela zabavljačko-komercijalnog karaktera, koja se obično odbacuju ili zakonski gone zbog toga što ljudsku seksualnost tretiraju protivno opštevažećim pojmovima o moralu i stidu…” (Rečnik književnih termina, Nolit, 1992).

Ali, rekao bih, u suštini pornografskog ponašanja uopšte ne leži čulnost već pre svega otvorena, neskrivena dvoličnost. Ono što, na primer, spaja urednika jednog tabloida i umetnicu koja nastupa u glavnoj „ulozi” pornića jeste javna, nemaskirana hipokrizija. I on i ona (a i većina konzumenata) znaju da je sve laž, ali lako prelaze preko toga. Cilj nije postizanje bilo kakvog istinitog doživljaja već izazivanje „niskih strasti”. Preciznije, pogled na prljav veš. I, što je još važnije, na prljav veš koji najčešće uopšte ne postoji već je plod besramne mašte.

I u porniću i u tabloidu potrebno je zadovoljiti dva principa: prikazati nedolične radnje i poniziti aktere u njima. Zato se na naslovnim stranama novina o kojima govorimo uvek nalaze nekakve prljave rabote čijim se navodnim raskrinkavanjem postiže unižavanje navodnih učesnika u njima. Na primer: taj i taj je (naravno, bez navođenja ikakvog dokaza) ukrao ovo i ono pa je lopuža, bandit, kriminalac. Ako nema štofa za takvu konstrukciju onda dobro dođu razni tračevi i rekla-kazala informacije koje otkrivaju intimu javnih ličnosti, nešto što one, kao, kriju a ne bi trebalo da taje od javnosti. U krajnjem slučaju, ako nema dobrog materijala za ponižavanje živih onda dođu i šokantni prizori smrti koji kod onih koji uzmu u ruke te novine izazivaju zaprepašćenje i odvratnost.

Ali, kao što je poznato, za tango je potrebno dvoje. Tabloidi ne bi postojali da ih ljudi ne kupuju, talk-shaw-ovi sa polusvetom iz estrade ne bi bili gledani da ih publika ne guta, kao što pornografska dela ne bi bila stvarana da nemaju svoju publiku. Žuta štampa i razna ćaskanja u televizijskim emisijama lakog sadržaja odlična su zamena za medije koji bi se kritički, odgovorno, nezavisno bavili društvom, istinom. Kad već nema takvih onda je dobar i privid da neko otkriva „istinu” o ovome ili onome. Još ako je to otkriće senzacionalno, ako uz to ponižava „razotkrivenog”, onda će ono sasvim dobro zameniti prirodnu potrebu ljudi za uvidom u suštinu stvari.

Treba ipak reći kako čitati žutu štampu i verovati joj nije samo po sebi dokaz da je onaj koji to čini sklon pornografiji. To je samo signal da u svetu u kome živimo nešto nedostaje, da nečega nema. Kao što u pornografskom delu nema ljubavi tako u žutoj štampi nema istine. I u jednom i u drugom slučaju, onaj ko ih konzumira svesno ih se odriče. Zamenjuje ih prividom, protezom. Pristaje na laž zavaravajući se da je posredi nešto što ima težinu istine. Ne zna se ko je tu jadniji: da li konzument ili društvo u kome je Mračna sila glavni tumač vremena u kome živimo.

reditelj