Staljin sa brkovima, to je lice Sovjetskog Saveza

Od našeg dopisnika iz Moskve

Kritičari romane Andreja Gelasimova nazivaju „enciklopedijom ruskog života“, iako su ih ruski čitaoci često smatrali „suviše evropskim“. Možda su zato duboko psihološki motivisani karakteri junaka našli razumevanje u svetu pre nego u njegovoj zemlji. Prevođen je na engleski, francuski, srpski... Prestižna nagrada „Nacionalni bestseler“, namenjena najboljim mladim piscima čije knjige još nisu postali bestseleri, koju je upravo dobio za roman „Stepski bogovi“, već je delovala da se roman nađe među najprodavanijima u knjižarama.

Gelasimov je rođen 1966. godine u Irkutsku. Završio je fakultet stranih jezika, a odmah potom i čuveni fakultet dramskih umetnosti u Moskvi, doktorirao. Od 2002. živi u Moskvi, isključivo od pisanja. Primajući nagradu, pisac je izjavio je da je motiv za pisanje romana bila činjenica da „želi da se ponosi svojom zemljom”, što je izazvalo različite komentare u javnosti. Nismo odoleli da se pitanjem zašto kaže da „želi”, a ne da se ponosi, ne uključimo u diskusiju o tome kakva je Rusija danas i da li je zadatak romana da uliva patriotska osećanja čitaocu.

– Nažalost, tokom poslednjih dvadeset godina bilo je mnogo toga čime se teško ponositi. Ali treba da radimo sve da bismo imali razloga da se ponosimo. Čehov je govorio: „Moramo svakog dana po kap da istiskujemo iz sebe roba.” Tako mi moramo svakog dana, korak po korak, da rešavamo pitanja ekonomije, Kavkaza, otvaranja novih radnih mesta i tako dalje... i onda ćemo se ponovo ponositi. Već sada imamo za to razloga – ponovo proizvodimo ogromne količine žita, naši automobili nisu gori od drugih, naši ljudi umeju da rade.

Ali sve to nije dovoljno da osećaj ponosa bude potpun?

Još uvek nemamo pravi menadžment, pravilnu upravu. Kod nas je problem u tome. Nažalost, dobar ekonomski menadžment se ponekad zamenjuje voluntarističkim, sasvim sovjetskim načinom upravljanja: naređenje–izvršenje. Ali to je specifičnost ove zemlje. Sigurno ni rat ne bismo dobili da nije bilo voluntarizma. Ljudi su se bacali na mitraljeska gnezda sa imenom Staljina. Iskreno govoreći, samo ruski narod, ne mislim etnički, nego narod koji živi u Rusiji, sa svojom mračnom dušom, Dostojevskim u sebi, mogao je da čini čuda. I samo je Rusija mogla da rodi Staljina. Da, surovog, tiranina, čoveka koji je mnogo i dobra i zla doneo ovoj zemlji. Ali sve dobro je narod platio strašnom cenom, milionima ljudskih života. I samo je ovaj narod mogao to da plati, zato što je zemlja ogromna, i sve je u njoj ogromno. Pa i patnja. On i Rusija su bili neophodni jedni drugima u tom trenutku. Kao Huan Peron i Argentina. Staljin sa brkovima, to je lice Sovjetskog Saveza. To je autoportret zemlje.

Jeste li sigurni da Vas posleovoga neće optužiti za staljinizam?

Nadam se da neće, iako ćete vi deo sigurno staviti u naslov. Ni izdaleka ne podržavam staljinističke metode. Ne dao Bog nikad više. Ali morate razumeti – Rusija je ogromna zemlja. U jednom svom delu ona je zaista surova. Šta mislite, da li je lako živeti u Sibiru gde se temperatura spušta ispod minus 40, gde puca drvo i kamen? Nije onda čudno što je surovost deo sibirskog kulturnog koda. To se i sada oseća. Iz moje knjige ste mogli da vidite da su u selima tuče u porodici i danas redovna pojava. To je materijalistička kultura – muž bije ženu, a ona mu odgovara istom merom. I često je on taj koji izvuče deblji kraj. Ali to je zato što su oni slobodni ljudi. U Sibiru nikad nije bilo kmetstva, žena je jednako slobodna kao muškarac, i ako on nju bije ona će mu odgovoriti. Ona nije robinja, nije seljanka, ona je kozakinja. To je Sibir.

Znači, ništa se ne može rešiti bez jake muške (ili ženske) ruke?

Da, jak lider je neophodan. Demokratija je u Rusiji nemoguća i mora da postoji jedan jak, praktično monarhistički centar. Rusija kao ogromna zemlja mora biti centralizovana. Ona ima devet časovnih i klimatskih zona, da bi se time upravljalo potrebna je imperija. To je kao u zvezdanim ratovima Džordža Lukasa. Ako bismo napraviti federaciju kakva je u SAD, gde je lokalno samoupravljanje na visokom nivou, to bi dovelo do feudalizma kao u srednjem veku, i još bi počeli da ratuju – za granicu, za resurse, za uticaj na Moskvu.

Važite za čoveka evropskog obrazovanja, a zalažete se za vrednosti kojima se Evropljani baš ne bi ponosili.

Znate, ja bih zaista hteo da se svi moji sunarodnici ponose svojom zemljom. Ovo je zemlja koja je svetu mnogo dala i u nauci i u kulturi i u mnogim drugim oblastima. Da, mi smo drugačiji od Evropljana, ali zar pravo na različitost nije jedan od evropskih principa? I nema tu nikakve protivrečnosti. Znate li kako je Fokner voleo Ameriku? Ja sam mnogo od njega naučio. Kako on opisuje jug Amerike, seoski život! Njegovi seljaci proizvode alkohol, kradu, švercu, ubijaju... A o svemu tome piše s takvom ljubavlju, s takvom snagom! Odličan pisac. On se ponosi svojom zemljom, i ja hoću da se ponosim svojom. I ponosim se što sam deo naroda koji je nemoguće pobediti. Šta je tu čudno?

I smatrate da knjiga može imati uticaja na stvaranje nacionalne svesti, iako se sve češće čuje da „narod koji je najviše na svetu čitao“, više ne čita ili čita detektivske romane.

Naravno. Literatura ima veliku moć i svojevremeno ju je država koristila kao jaku ideološku polugu. Na mene su veoma uticali Ostrovski, Gorki, Šolohov. Da, književnost ima veliku emocionalnu snagu. A što se čitanja tiče – nedavno sam sa svojom ženom ušao u veliku knjižaru u centru Ženeve. Tamo su bila dva čoveka. A pogledajte ovde, knjižare su pune ljudi, ne može da se prođe. I normalno je da se detektivski romani bolje prodaju. Oni su pisani za prosečnog čoveka, a takvih je mnogo više nego intelektualaca. To je čista statistika – na jednog intelektualca dolazi pet neobrazovanih. Ali moram da vam kažem da se i ukus ruskih čitlaca menja. Pogledajte rejting u knjžari „Moskva“ u kojoj se prodaje 3700 knjiga mog izdavača, a oni objavljuju sve i svašta, uključujući tu i komercijalne i detektivske romane, moja knjiga je na 15. mestu.

Ljubinka Milinčić

----------------------------------------------------------

Alkohol i rat skidaju maske

Meni su i otac i deda učestvovali u ratovima, ali tema rata je za mene kao pisca važna na drugi način, kao krajnje stanje konflikta. U tim situacijama čovek ne može da ne bude iskren. Kao što je alkoholizam krajnji stepen iskrenosti. Alkoholičar ne može da bude neiskren. I rat je isto takvo stanje. Piscu je važno da posmatra čoveka kad je on „go“, kad je sa njega skinuta socijalna maska, njegova psihološka maska. Tada se on ponaša krajnje prirodno i tada je zanimljivo posmatrati ga.