Poštovanje, pre svega

Javnost se nedavno poprilično uzburkala zbog dva snimka na Jutjubugde su na delu pokazani primeri školskog nasilja. Na jednom se vidi kako profesorka udara učenika posle čega joj on vraća istom merom. Na drugom grupa učenica maltretira jednu vršnjakinju i nazivajuje poprilično ružnim imenima. Svaki put je tako kada se dogodi nešto ružno. Ustalasa se javnost i onda kao da se ništa nije dogodilo. Novine i televizije okrenu se drugimtemama, a škole i đaci svojim problemima kao da se ništa nije dogodilo. U međuvremenu sve ostaje po starom. Profesori su nezadovoljni, a ni đacima se baš ne sviđa ono što svakodnevno gledaju i doživljavaju ne samo u školskom dvorištu već i u autobusu na putu do kuće, u klubu, kafiću…

Kako se neko ponaša na javnom mestu zavisi od mnogo toga. Prvi faktor jekućno vaspitanje. Ukoliko neko ima problema kod kuće ili ga roditelji maltretiraju velika je verovatnoća da će on ispoljiti agresivno ponašanje prema drugima iz svoje okoline. Mnogi roditelji nesvesno deci usađuju neke predrasude koje su najčešće neshvatljive i neprihvatljive. Viđao sam decu predškolskog uzrasta koja „mrze Cigane” jer im je njihov deda (policajac u penziji) napunio glavu idejom da su „svi oniprljavi”. Dešava se da ukoliko otac ili majka zlostavljaju dete ono kasnije u životu pokazuje netrpeljivost prema suprotnom polu ili nesigurnost u svoje postupke (ako dete uradi nešto pogrešno,a roditelj ga zbog toga naziva pogrdnim imenima ili udari). Problemi mogu nastati iukoliko se roditelji razvedu. Oni tokom procesa obično ne razmišljaju o tome kako dete todoživljava negoim je stalo samo do sebe.

Drugi faktor je društvo. Većina mladih želi da bude prihvaćena među svojim vršnjacima. Samim tim pokušaćena neki način da skrenu pažnju na sebe. Sa moje tačke gledišta, postoje dva razloga. Ukoliko pojedinac ne ume ili nema ništa pametno da pokaže ili je ljubomoran na nekoga on će ga zadirkivati,a ako vidi da to „pogađa metu” zadirkivaće ga još više. Ukoliko su, kao što je slučaj kod nas, deca na televiziji često gledala sceneneprilagođene njihovom uzrastu to može uticati na njihov način razmišljanja i ponašanja.

Treći faktor su vaspitači, učitelji, nastavnici i profesori kojima, čini mi se,nije previše stalo do učenika. Takvih je, nažalost, najviše. Svaki predavač mora da bude dobar pedagog i mora da nađeodgovarajući pristup đacima. Niko ne može da očekuje poštovanje (pa ni profesori) ukoliko ne pružeisto. Poštovanje za poštovanje. To naravnone znači da nastavnik treba da trpi maltretiranje bilo kogučenika. Postoji način da se to reši, sa direktorom ili drugima koji brinu o obrazovanju. Ali isto tako ništa profesoru ne daje za pravo da udara učenika ili čak, kako mi se ponekad učini,leči svoje komplekse na njemu. Učenik bi, ipak, trebalo da zna gde i kome može da se požali na ono što mu se dešava i da sebori za svoja prava, ali muse to mora objasniti mnogo pre nego što do sukoba dođe, dakle čim se upiše u srednju školu, za osnovce na početku svake školske godine.

Smatram da mladetreba učiti da misle svojom glavom. Da ne budu svi skrojeni po istom modelu, da ne misle silom prilika kako to odrasli žele. Neka širepogled na svet ina ljude. Ako neko hoće da bude prihvaćen neka bude u društvu,a ako neće zašto da ne bude ostavljen na miru. Pa i to je izbor. Dakle, poštovanje pre svega. S obzirom nato da profesori prete štrajkom pred početak godine, imam utisak da neko opet ne poštuje njihov rad jer to se ponavlja svake jeseni. Nezadovoljan nastavnik plus nezadovoljan đak jednako je konflikt. Ili ravnodušnost, jer ima i nastavnika i đaka koji se ravnodušnošću bore protiv sukoba, što opet nije dobro. Ali je manje zlo od šamara.

Učenik četvrtog razreda Srednje škole ,,Tehnoart-Beograd” (Škola za mašinstvo i umetničke zanate)