Ilegalci nadiru sa „okupirane teritorije" Kipra

Od našeg specijalnog izveštača
Nikozija, jula – Poslednjih dana juna armija ilegalnih imigranata, očajnika koji traže azil i izbeglica iz Iraka, Gaze, Zapadne obale, Turske i drugih zemalja, uvećala se na Kipru novopridošlim iz Irana koji su pobegli tokom krvavih demonstracija u Teheranu neposredno posle završenih predsedničkih izbora u toj zemlji.

Bez ikakvih dokumenata i papira, jadnog izgleda i molećivog pogleda punog nade da su „stigli na sigurno”, svi ti nesrećni Iranci za koje, zapravo, ne znamo ko su ni odakle su tačno došli i gde da ih vratimo, dodatni su problem sa kojim se danas suočavamo, kaže za „Politiku” Neoklis Silikiotis, ministar unutrašnjih poslova u vladi Republike Kipar.

„Sukobi i političke turbulencije, ratovi i nemiri u susednim i okolnim državama – i nama koji s tim nemamo ama baš ništa samo stvaraju nevolje. Reke izbeglica od Kurda, Iračana i Palestinaca, kojima smo po međunarodnom pravu dužni da pružimo pomoć i zaštitu, u manjim i većim grupama, kako kad, stalno pristižu. Za neke od njih Kipar je samo prva stanica na putu u Evropu i dalje, ali veći broj ostaje kod nas ’do daljnjeg’”, objašnjava naš sagovornik. Kaže i da je Kipar mala mediteranska zemlja (sa ukupno nešto manje od milion stanovnika) koju u poslednje vreme sve više pritiskaju došljaci iz zemalja Evropske unije – počev od Bugarske, Rumunije do Poljske – s namerom da tu ostanu i rade, iako je svima poznato da to nije zemlja emigracije. Njima kao članovima „briselske porodice” sada su vrata širom otvorena i oni to koriste.

Najveći problem, međutim, tvrdi ministar Silikiotis, predstavljaju ilegalni imigranti čiji broj niko tačno ne zna, ali se računa da ih ima tri do četiri hiljade. Dolaze iz kriznih i siromašnih sredina, sa roga Afrike, iz Nigerije, Avganistana, Pakistana, Bangladeša, Sirije, Iraka, sa Zapadne obale i Gaze. Stižu čamcima i brodovima do obala na severu, a neki čak i avionima koji sleću na aerodrom Erkan uz, kako se pretpostavlja, očigledan blagoslov susedne Turske, i sa turskog, okupiranog dela teritorije (od 1974. godine) ulaze u donji , južni, slobodni deo zemlje. Čim pređu parče ničije zemlje od turskih graničara do naših prelaza, na zvanično otvorenim punktovima na „zelenoj liniji” razdvajanja (od šest postojećih dva su u engleskoj bazi Dekelija i nisu pod kiparskom jurisdikcijom već pod britanskom), traže azil.

„Svaki slučaj je priča za sebe, ali ono što mi ne možemo da uradimo jeste da ih vratimo na tursku stranu ostrva, jer to nije njihova zemlja porekla. Zato smo prinuđeni da neke ilegalce, za koje smo sigurni odakle su došli, deportujemo nazad preko Grčke, kojoj dodatno stvaramo problem jer je ona naprosto zagušena najezdom ilegalnih imigranta (preko 140.000) koji pristižu sa Bliskog istoka i Afrike. Najveći deo, međutim, dok rešavamo šta ćemo sa njima, šaljemo u deportacioni centar blizu Larnake. Njihov boravak na Kipru našu vladu košta godišnje oko 20 miliona evra”, kaže naš sagovornik.

Koliko se ilegalnih mučenika prošvercuje sa severa na jug ostrva, preko neobezbeđenog dela 180 kilometara duge demarkacione linije, za kiparske vlasti prilična je nepoznanica. Koliko god dobro da sarađuju sa štabom „plavih beretki” Ujedinjenih nacija, stacioniranom usred raspolućene prestonice Nikozije, i britanskim policajcima iz pomorske baze Dekelija, talasi ilegalnih imigranata svuda se provlače. Evropska unija, koja shvata da za Kipar kao jednu od njenih članica, s obzirom na veličinu i broj stanovnika, ovo predstavlja ozbiljni problem – ipak ne propušta priliku da ga kritikuje zbog, kako navode, neprimenjivanja stroge kontrole na „zelenoj liniji” koju Brisel uporno drži za unutrašnju a ne spoljnu državnu granicu.

„Vladi Kipra, koja”, podseća ministar Silikiotis, „svi to znaju, nema nikakvu kontrolu nad svojom okupiranom severnom teritorijom, ne preostaje ništa drugo nego da stalno urgira kod evropskih prijatelja i čelnika da pritiskaju, pre svega Tursku, ali i administraciju kiparsko turskog lidera Mehmeta Ali Talata da sarađuje na ovom pitanju.”

Ministrov prvi saradnik Andreas Konstantinu, upućen u obimnu statistiku koja prikazuje broj izbeglica u zemlji, rešenih slučajeva azilanata i registrovanih ilegalnih imigranata, u razgovoru koji vodimo usput, dodaje da sve više raste i broj stranaca koji po isteku od kiparskih vlasti regularno izdatih viza ostaju u zemlji. Broj, kaže, nije baš najprecizniji i kreće se oko 20.000.

Ono što u celoj priči o najezdi, pre svega ilegalnih imigranata na „kapiju Evrope”, kako naši sagovornici opisuju Kipar, danas najviše ohrabruje to je da su oni zajedno sa Grčkom, Italijom i Maltom nedavno potpisali jedan dokument, kojim se poziva EU „da hitno preduzme mere” i počne da primenjuje princip solidarnosti – kako bi svi zajednički podneli ovaj teret.

O tome je Kipar, kaže ministar Silikiotis, već razgovarao sa Šveđanima čija je zemlja početkom meseca preuzela od Češke šestomesečno predsedavanje EU.

Mirjana Aksentijević