Partizan, Zvezda i Dujković

Dobro je počelo. Posle duge letnje pauze fudbal je ponovo na „javnoj sceni”, naši klubovi krenuli su put Evrope, interesovanje fudbalskog naroda je veliko, kao i očekivanja od naših predstavnika, Partizana, Crvene zvezde, pa i ako hoćete, Sevojna. Šampion Partizan, startovao je lakom pobedom u Velsu, Zvezda je obezbedila dobar rezultat za revanš, jedino je osvajač Kupa Sevojno ostao bez zalihe za revanš, ali ruku na srce, u ekipi litvanskog Kaunasa imao je i najjačeg protivnika.

Ako bismo po onoj narodnoj da se dan po jutru poznaje onda nije loše krenulo. „Crno-beli” su ostavili najbolji utisak, što je i razumljivo i očekivano. Zadržali su standardnu ekipu, uz pojačanja, ponajviše u liku Brazilca Klea. Trener Jokanović ne menja način igre, znači ofanziva od početka i namera da se protivniku da gol više. Sa takvim opredeljenjem i samopouzdanjem naš šampion može da računa na ozbiljan prodor kroz kvalifikacije za Ligu šampiona, bez obzira na protivnika u narednom kolu.

Na drugoj strani, posle turbulentnog perioda Crvena zvezda je na putu stabilizacije. Problemi oko uprave i kadrova danas su prevaziđeni, akcenat je dat na sastavljanje dobrog tima koji će biti konkurentan za evropska takmičenja. Da li će to ostvariti zavisi kako od novog prvog čoveka struke, nekadašnje Zvezdine „zvezde” Vladimira Petrovića, ali i od mogućnosti novopridošlih igrača koje su u ovom trenutku još uvek nepoznanica. Njihova „premijera” u Velenju protiv ekipe Rudara nije dovoljna za neke dalekosežne zaključke. Videlo se da iza jedanaestorice za tu priliku u plavim dresovima, nema mnogo utakmica, ekipa je delovala dosta nepovezano i jasno je da pred Petrovićem stoji veliki posao uhodavanja svih linija i stvaranja prepoznatljive igre.

Dakle, Petrović će imati težak zadatak da stvori tim koji će biti respektabilan i od koga protivnik treba da strepi, a ne da mu preti, kao što je to bio slučaj sa slovenačkim Rudarom. Zvezda se mora brzo otresti imidža ostarelog lava koga se više niko ne boji, a koji je zasluženo stekla lošim igrama i rezultatima u prethodnom periodu.

Na drugoj strani, dobili smo novog prvog čoveka mlade fudbalske selekcije. To je Ratomir Dujković nekadašnji proslavljeni čuvar mreže „crveno-belih”. Posle uspešne trenerske karijere u inostranstvu (selektor reprezentacija Venecuele, Mjanmara, Ruande i konačno Gane sa kojom je ušao u drugi krug na SP u Nemačkoj 2006. ostvarivši pobede protiv Češke i SAD). Za ovaj potonji uspeh dobio je i priznanje Fife, koja ga je rangirala na osmo mesto liste svetskih trenera.

I tu ništa nije sporno. Ove redove, međutim, posvećujemo načinu na koji je ugledni trener dobio priliku da vodi mlade fudbalere Srbije. Naime, malo je falilo da se Ratomir Dujković ne nađe u novoj ulozi. Jer, na Stručnom odboru Dujković nije prošao (!), da bi mu tek posle intervencije Izvršnog odbora FSS, uz jasnu i argumentovanu „intervenciju” predsednika Tomislava Karadžića Dujkoviću, bilo ukazano poverenje. Šta je navelo ljude u Stručnom odboru da preskoče Dujkovića i prednost daju drugom kandidatu (Bekvalcu), do danas nije poznato. Uz sve poštovanje Dragoslavu Bekvalcu, Dujkovićeve profesionalne reference su neoborive i njegov povratak našem fudbalu će biti dragocen. I dobro je što je predsednik Karadžić bio otvoren i jasan presekavši sve moguće „igre”. Učinio je to hrabro i javno, onako kako bi trebalo da se radi u organizaciji koja želi da bude uspešna. A Fudbalski savez Srbije, upravo je primer dobrog i uspešnog rada.