Marijan Beneš: Banjaluka je moja sudbina

Banjaluka, jula – U Srbiji je nedavno i na televiziji prikazan dokumentarni film o legendarnom bokserskom šampionu Marijanu Benešu (58), koji je pripadao „zlatnoj eri” jugoslovenskog boksa sedamdesetih godina. Jedan od naših najčuvenijih sportskih TV komentatora Dragan Nikitović svojevremeno je o Benešu napisao: „On je najveći tragičar našeg ringa. Samouveren i hrabar do bezumlja, uzdao se samo u svoj udarac, zaboravljajući staro pravilo ringa da se uvek nađe neko ko jače udara. Ništa nije moglo da ga zaustavi ni kada je stremio ka vrtoglavim visinama, ni kada je počeo strmoglavo da pada”.

Beneš je bio prvak Evrope u amaterskoj i profesionalnoj konkurenciji, jedan od najvećih nokautera svih vremena, ali i bokser koji je „prolazio kroz pakao” i na kome su i sada vidljive teške posledice. Sreli smo se s njim u Banjaluci, gde je kao bokser Slavije stekao afirmaciju, a sada u novoformiranom klubu Feniks Bin u ringu podučava mlade takmičare. Silno se obradovao kada je video nekada odličnog boksera Crvene zvezde, a sada vrhunskog ringovnog sudiju iz Beograda Rajka Đajića, s kojim je dugo evocirao uspomene na dane kada je boks u bivšoj Jugoslaviji bio na vrhuncu popularnosti.

– Film o meni je samo kap vode u moru mog života. Ovde sam u Banjaluci, koja me je izdala, ali je ona moja sudbina. Angažovan sam kao trener, u jednom klubu Udruženja Roma. Neki mi kažu šta ću ja s Ciganima, a ja im odgovaram: „Vi ste veći Cigani nego oni”. S njima treba živeti, upoznati ih, pa tek onda donositi sud. Za vreme rata oni nisu klali i ubijali ljude, kao što su drugi činili. Moja familija je bila partizanska, nije bili ni ustaška ni četnička. Naučio sam da volim ljude, a to se najbolje vidi iz mojih pesama – rekao je u razgovoru za „Politiku” Marijan Beneš, držeći u ruci svoju zbirku pesama „Druga strana medalje”.

(/slika2)Teško je izbeći sažaljenje nad sudbinom ovog velikog bokserskog šampiona kada se vide njegovi spori pokreti. Jedva govori, ali su mu misli bistre, a rečenice povezane. Sve nas je zaprepastio kada je kao „u slalomu” vozio automobil ulicama Banjaluke. Zaista, vanserijski čovek...

– U kolima mi je stalno Titova slika. On je za mene besmrtan, ali je i moj bol. Imao sam sreću da se nekoliko puta sretnemo. U njegovo vreme niko nije bio gladan, nisu se mogli videti penzioneri kako prevrću po kontejnerima. Pogledajte koliko sada ima svakojakih bolesti, a u Titovo vreme toga nije bilo. Jasno je da Srbi ne mogu sami, kao ni Hrvati. S deset prstiju na rukama može nešto da se uradi, a samo s jednim teško. Posle njegove smrti političari su počeli sve više da se upliću u sport. Više nije bio važan kvalitet, nego da li je neko Srbin ili Hrvat. To je bilo pogubno – kaže Marijan Beneš.

Boks je nešto što Beneš najbolje zna, ali svakodnevno mnogo čita i piše. Do sada je objavio deset knjiga poezije.

– U vreme najveće slave majka mi je govorila: „Sine, majka se plaši da nemaš nijednog pravog prijatelja”. Došao je rat, isterali su me iz kuće odavde u Banjaluci, ubili mi brata... Nikada nisam mogao ni da pomislim da će me to zadesiti. Ljudima sam uvek davao sve. Nisam vernik, ali i dalje čvrsto verujem u poštenje, ljudsku dobrotu...

Zlatnom medaljom se okitio na Evropskom šampionatu u Beogradu 1973, a šest godina kasnije je postao i profesionalni prvak Evrope u polusrednjoj kategoriji, nokautiravši u prepunom banjalučkom „Boriku” Francuza Žilbera Koena u četvrtoj rundi. Te 1979. izgubio je od Toresa u Zenici i tada je zadobio ozbiljnu povredu oka, pa je čak 19 mečeva, na sopstvenu odgovornost, boksovao potpuno slep na levo oko!

– U poslednje vreme, u svim novonastalim državama na ovim prostorima, ima nebrojeno svetskih šampiona. U moje vreme, oni ne bi mogli da budu ni prvaci svoje ulice. Da mogu ponovo da se rodim, sigurno bih opet bio bokser. Išao bih istim putem, ali možda bih malo bio oprezniji i lukaviji – zaključio je Beneš.

U jednoj svojoj pesmi, koju je nazvao „Priča o meni”, Marijan Beneš je zapisao: „Sport me naučio da lako se ne predam, da čast i ponos baš ni za šta ne dam, tko ne umije da gubi ni pobijedit’ neće, a i u porazu su i pobjede od neba veće”.

-----------------------------------------------------------

Džajić nam je svima bio uzor

Marijan Beneš je rođen 11. juna 1951. u Beogradu. Odrastao je u Tuzli, ali je Banjaluka njegovo glavno životno odredište.

– Najlepše dane sam proveo u Beogradu, gde uvek rado dolazim. Međutim, za mene je veliko razočaranje bilo prošlogodišnje hapšenje Dragana Džajića. On nam je svima bio uzor, prava fudbalska veličina kojoj su se divili svi u nekadašnjoj Jugoslaviji. Srbija tako nešto nikako nije smela da dozvoli – želeo je da kaže Beneš.

Lazar Delić