Oni misle da ih ne razumemo

Mnoge porodice su disfunkcionalne, roditelji se bore za egzistenciju ili karijeru i nemaju vremena za svoju decu i njihovo vaspitanje.

Istraživanje u beogradskim osnovnim školama u kojem su učestvovali učenici od šestog do osmog razreda ukazuje na sledeće:

Načinom života u porodici nije zadovoljno šest odsto učenika, a sebe smatra nesrećnim 12 odsto učenika; da im ništa u životu ne polazi za rukom smatra isto toliko učenika. Da imaju lične probleme koje ne mogu sami da reše navelo je 29 odsto učenika. Te svoje probleme ne može i ne sme da poveri svojim najboljim drugovima i drugaricama 19 odsto ispitanih, a svaki četvrti to ne može da kaže ni svojim roditeljima, jer nema poverenja u njih i misli da ga oni ne bi razumeli. Većina učenika od petog do osmog razreda svojim nastavnicima ne sme ili ne želi da kaže svoje probleme – njih 53 odsto. Dakle, nedostaje međusobno poverenje.

Zahteve starijih da se kontrolišu, da budu poslušni i odgovorni mladi doživljavaju kao ,,smaranje” i pritisak. Dezangažovane porodice, nepovoljni egzistencijalni uslovi i devalvirani etički i vrednosni standardi veoma rano okreću jedan broj mladih ka društvenim grupama koje razvijaju socijalno nepoželjno ponašanje.

Roditelji se bore sa svojim svakodnevnim problemima i zato se sve manje mogu baviti vaspitanjem svoje dece, a sve više to očekuju od škole. Društvo mladima malo nudi, a ono što nudi – sport, zabavu, kulturne sadržaje – za mnoge je teško dostižno.

Nastavno osoblje nije dovoljno motivisano za svoj rad pa se i ne angažuje na rešavanju sve težih vaspitnih problema kod učenika.

Ako učenike samo obrazujemo, zatrpavamo činjenicama, znanjem, oni će, kao što je poznato, posle izvesnog vremena dosta toga zaboraviti. S druge strane, ako nismo uticali na formiranje njihovih ličnosti, onda je pitanje koliko smo uopšte uspeli u vaspitno-obrazovnom radu.

Istraživanje na populaciji od 1.000 nastavnika, 2.000 roditelja i 3.500 učenika osnovnoškolskog uzrasta ukazuje da mladi najviše imaju problema u vezi ca porodicom i školom. Međutim, svi oni navode i mnoge druge probleme (camo tri odsto ih je izjavilo da nemaju nikakvih problema). Među problemima na prvom mestu je škola – 24 odsto, porodica 23 odsto, drugarstvo – nedrugarstvo 14 odsto, ljubav (simpatije) 10 odsto, lični izgled (,,kompleksi”) devet odsto i razni problemi (psihološki, emocionalni, socijalni poremećaji, nemaština, bolesti, sekte, droga, duvan, alkohol, agresija, pomodarstvo i slično) 18 odsto.

Decu treba učiti da poštuju druge i sami sebe. U školi treba jasno definisati šta se sve podrazumeva pod dobrim vladanjem i realno ga ocenjivati, a ocena iz vladanja treba da utiče na opšti uspeh učenika.

Treba jasno definisati ne samo prava učenika već i njihove obaveze i pravila ponašanja, i njih se pridržavati. Mladima treba omogućiti da se dokažu na kreativnom planu u školi i van škole. Ponuditi im što više sportskih, kulturnih, zabavnih i drugih sadržaja. Ne zaboravimo, dokolica stvara najviše problema.

Roditelji maloletne dece treba da znaju svakog trenutka gde su njihova deca, sa kim se druže i čime se bave, šta gledaju na televiziji, kako koriste kompjuter, Internet i mobilni telefon.

Nikad ne treba olako shvatiti dečije probleme, a poverenje je osnov svega.

Direktor OŠ ,,Đura Daničić”, Beograd, spec. sc. pedagogije