Turska kroji sudbinu Kipra

Od našeg specijalnog izveštača
Nikozija, jula – Ako vođa kiparskih Turaka poručuje da ostrvski čvor može da se raspetlja do kraja godine mi odgovaramo, po onome koliko smo motivisani, da problem želimo da rešimo koliko „juče”.

Dva lidera, predsednik Republike Dimitris Hristofijas i Mehmet Ali Talat, godinama su, kao što se zna, prijatelji i politički saveznici, pa otuda taj naš optimizam da smo sada na pravom putu i da ćemo uspeti da se dogovorimo kako da nađemo izlaz na obostrano zadovoljstvo obe etničke zajednice, kaže za „Politiku” glavni član grčkog dela pregovaračkog tima Džordž Jakovu.

Velika prepreka da se učestali susreti dva suseda „licem u lice” i to još na domaćem terenu (što proteklih godina nije bio slučaj) ne vraćaju uvek iznova na početnu tačku jeste, kako navodi ovaj dugogodišnji iskusni političar, što se u pregovore, na posredan način, debelo meša susedna Ankara.

Kao prvo, sa severnog dela ostrva, kaže, nikako da se povuče nazad strana armija od 42.000 turskih vojnika koji su tamo još od invazije 1974. godine. Drugi problem, zbog koga pregovori ne teku baš glatko, jesu doseljenici iz susedne Anadolije čiji stalno rastući broj, praktično menja demografsku sliku gornjeg dela naše zemlje. Došljaci, kojih danas ima oko 160.000 ne samo da su potpuno potisli starosedeoce kojih je ostalo svega 85.000 i čiji su brojni mladi naraštaji pobegli u svet, već su zaposeli i sve zemljište i nekretnine koji su nekada pripadali kiparskim Grcima izbeglim tokom tog rata na jug.

Turska upumpava milijardu dolara svake godine kao pomoć okupiranoj teritoriji našeg ostrva a čija administracija, za uzvrat, kaže gospodin Jakovu, pristaje da sledi svaki diktat Ankare koja jedina u svetu i priznaje tu, samoproklamovanu tursku republiku severni Kipar.

Kao najnoviji primer mešanja vlade sa Bosfora u rešavanju ostrvskog spora, naš sagovornik navodi ishod jednog od poslednjih susreta dve (kiparske) strane oko budućeg izgleda zajedničke države.

Taman kada smo se dogovorili i javno (21. marta) objavili da smo postigli saglasnost da formiramo federaciju, Nacionalno veće za bezbednost Turske, koje je zasedalo neki dan kasnije, suprotno našem dogovoru poručilo je kako je za nas najbolje rešenje dve države. I druga strana je instinktivno „reterirala”.

Iako su kiparskim Turcima dobro poznata ona tri stava koje ostrvski Grci , kao vodilje provlače u svim pregovorima (da Kiprani sami moraju da rešavaju sudbinu Kipra, bez ikakve arbitraže sa strane i bez zakovanih rokova), ipak se ne libe da stalno postavljaju nove zahteve, čini nam se upravo pod pritiskom sa strane , kaže uvaženi diplomata Jakovu i to potkrepljuje najnovijim primerom.

Pregovori oko toga da se konačno otvori sedmi po redu granični prelaz Limnitis na zelenoj liniji razdvajanja, već duže vreme zapali su u ćorsokak jer su susedi, kod kojih je tamo stacioniran jedan poveći turski puk, tražili, uz ostalo, da se kroz taj prelaz vojsci omogući dopremanje goriva.

Svako objašnjenje da mi to nećemo dozvoliti ni po koju cenu, jer zašto bismo mi snabdevali stranu, okupatorsku vojsku njima, dugo nije bilo prihvatljivo. Najzad, pristali su na pogodbu tek kada smo obećali da ćemo i taj deo ostrva snabdevati besplatnom električnom energijom.

Otvaranje punkta Limnitis tako je dobilo „zeleno svetlo” sa obe strane ostrva i sada se samo čeka da se raskrči teren i postave stražarnice na obe strane ničije linije pa da kiparski Grci i Turci i tim putem prelaze na „drugu stranu” svoje zemlje.

Mirjana Aksentijević