KOMANDANT SRĐAN

Pre neki dan čitam da Industrija kablova Jagodina (to se nekad zvalo Fabrika kablova Svetozarevo) po četvrti jubilarni put nije privatizovana – na tender se opet nije javio niti jedan kupac. A uslovi su bili vrlo interesantni – kako se navodi „ponuđena je nepokretna imovina tog preduzeća sa pratećom opremom, po minimalnoj ceni od 28,9 miliona evra. Novi vlasnik imao bi obavezu da zadrži proizvodnju izolovane žice i kablova 10 godina, i u naredne tri godine u modernizaciju proizvodnje uloži najmanje 10,2 miliona evra, u zaštitu životne sredine 1,3 milion evra”.

I šta sada? Sindikati najavljuju čekanje na novu privatizaciju „dok se ne poboljša stanje na svetskom tržištu”. U ovoj privatizaciji od kupca se nije tražilo da preuzme dugove preduzeća (to su već preuzeli poreski obveznici) već samo da preuzme zaposlene (njih nešto preko 2.800). E sad, dok čekamo petu privatizaciju, postavlja se pitanje odakle će da se finansiraju plate budući da je dotična Industrija prošle godine zabeležila gubitak od jedne milijarde dinara, skoro 30 odsto veličine ukupnog prihoda koji su realizovali. Odgovor znate!

Šta će biti dalje? Ovo preduzeće, koje bi u svim normalnim tržišnim privredama odavno otišlo u stečaj, odnosno likvidaciju, verovatno će još koju godinu živeti (vegetirati). Zašto je to tako? Zato što oni koji donose odluke (eufemizam za političare na vlasti) smatraju da bi se stečaj takvog preduzeća, odnosno njegovo pravo restrukturisanje i privatizacija, pre svega usled gubitka radnih mesta, na njihovu popularnost loše odrazio. Popularnost je nešto što brine sve političare. A ove naše, naročito one na vlasti, brine jako mnogo i jako često, gotovo svakodnevno. Zli jezici kažu, a ja im verujem, da se gotovo na nedeljnom nivou za potrebe naše (još uvek) najveće stranke i njenih koalicionih partnera vrše istraživanja javnog mnjenja: da li je Tadić popularniji od Tome, a Šutanovac od Vučića, kakav je politički „rejting” Krkobabića, a kakav Palmin, šta je to što naše glasače brine, šta ih to plaši? Svemu tome, kažu opet ti zli jezici, dodaju se nova pitanja, ona o konkretnim državnim politikama, odnosno reformskim potezima.

Nešto mi se čini, na osnovu različitih izvora, da domaće javno mnjenje nije baš blagonaklono prema tržišnoj privredi, privatizaciji, marljivom radu, kapitalizmu, bogatašima i sličnim evroatlantskim fenomenima. Ono, svi su za veće plate, ali ukoliko to može uz manje rada i sigurnije radno mesto. Pa onda nije baš šokantna novina da takvo javno mnjenje ima negativan stav prema privatizaciji i restrukturisanju preduzeća, pogotovo kad to dovodi do umanjenja zaposlenosti. A vlast pažljivo sluša glasove svog biračkog tela – čini se da ništa drugo ni ne sluša. I kada se u anketi javnog mnjenja postavi pitanje da li treba privatizovati neko javno preduzeća, i većina ispitanika kaže „ne”, onda to postaje državna politika – državna politika „neprivatizacije”. Budući da ta istraživanja uglavnom radi najkompetentniji od svih – Srđan Bogosavljević, sa svojom ekipom – državna politika se svodi na „kako Srđan kaže!”.

Dobro, dobro, neko će da kaže, pa to im je i posao – u demokratiji političari moraju da vode računa da li će biti ponovno izabrani. Nije to sporno, ali je ključno pitanje kako se to čini. Da li tako što se politika vodi na osnovu snažne vizije buduće Srbije, kao zemlje tržišne privrede, jasno postavljenih strateških pravaca reforme, dugoročnog, faznog plana sprovođenja te reforme i jasne političke odlučnosti da se planirano realizuje? Ili možda postoji neki drugi način? Postoji, postoji, on se upravo sada primenjuje u Srbiji – od danas do sutra meri se popularnost i njoj se, takođe, od danas do sutra, prilagođava svaki politički potez. Glavni strateg je „komandant Srđan”! Smatram da to nije uzorna vlada, odnosno uzorna demokratija, to je, jednostavno rečeno, dodvoravanje biračkom telu. U uzornim demokratijama snažni lideri čvrstih vizija izjavljivali su da za državne politike koje su sprovodili „nema alternative”. Pa su dobijali izbore, zato što su se te politike pokazale uspešnima.

Kada sam čitao Hajekov opis političara koji su „poput pampura na uzburkanom okeanu javnog mnjenja, koji ih baca u svim pravcima”, pitao sam se da li se to odnosi na sve njih. Ili, možda, ipak postoji neka manjina onih koji prkose takvom okeanu? Sve mi se više čini da tu manjinu ne treba tražiti u Srbiji.

predsednik CLDS-a, profesorPravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu