Gde su vuci, vile i hajduci

U času kad je nakon havarisanog automobila jednog beogradskog advokata u dubrovačkom zaleđu već postalo sasvim jasno da srpski turisti neće spasiti ovogodišnju letnju sezonu, u mesecu tradicionalno rezervisanom za lakše programske sadržaje, hrvatska televizija počastila je svoje gledaoce snimkom velikog maksimirskog koncerta Marka Perkovića Tompsona. Bila je to prilika da i mi, povremeni kablovski konzumenti hrvatske televizije, vidimo i čujemo tog „strašnog”, ponegde nepoželjnog, veoma popularnog zakasnelog čuvara domovinske vatre.

Marko Perković očigledno nije iz onih Perkovića kroz koje je prolazio nostalgični voz Arsena Dedića, ostavljajući iza sebe mladost, Šibenik, Knin i „devojku iz kraja“. On, međutim, jeste iz nekog zabačenog dinarskog sela, njegove su pesme pune toponima, simbola i geografije. Njegove pesme, neka vrsta sinteze jednostavnog roka i predvidivog folka, popunjavaju u Hrvatskoj veliku prazninu koju su ostavili već pomalo istrošeni autori lakih mediteranskih nota po kojima je ta zemlja decenijama bila poznata. Taj ne tako pokretljivi čovek, sa izgledom provincijskog rokera i porukama sentimentalnog ratnika ima nešto nepatvoreno, izvorno balkansko u sebi. Način pevanja, tekstovi, u kojima se neprestano jadikuje nad sopstvenom sudbinom, bend u kome, kao i u pratećim bendovima srpskih novokomponovanih izvođača, sviraju neki bivši rokeri, prateći vokali osmišljeni po uzoru na Bregovića ili, još gore, Sanju Ilića, čine da Marko Perković u Hrvatskoj predstavlja pomalo staromodnu zamenu za ono što se u Srbiji zove „urbani folk”.

Taj utisak, koji čovek stekne odmah na početku njegovog nastupa, samo se pojačava nakon pažljivog uvida u njegove pesme i tekstove koji, barem u ovoj maksimirskoj verziji, nisu ni izbliza tako strašni kakvim njegovi kritičari žele da ih predstave. Poruke tih pesama nisu upućene samo stvarnim ili izmišljenim „hrvatskim neprijateljima”, one pokazuju svu podeljenost hrvatskog društva u kome se, nasuprot Tompsonovoj desničarskoj publici, nalaze mladi levičari koji, naravno, slušaju rokenrol.

Kao što mu je muzika neka vrsta kombinacije teškog roka i folklornih motiva sa raznih prostora, tako se ni za pojedine arhetipske simbole i toponime u Tompsonovim pesmama ne bi moglo reći da su jedino i samo hrvatski. Naslov pesme „Gdje su vuci, vile i hajduci”, kao što će i sam čitalac zaključiti, više podseća na opšta mesta iz srpske epske poezije nego na bilo kakvu hrvatsku osobitost, a refren pesme „Dida i ja” („Hej da mi je pogledati dolje, sa Svilaje u Petrovo polje”), svojim deseteračkim, skoro epskim tonalitetom, govori više o nekom našem zajedničkom duhu i mentalitetu nego o autorovom odnosu prema sopstvenom poreklu.

U izvođačkom pogledu Marko Perković Tompson pokazuje odlične pevačke kvalitete, na kojima bi mogle da mu pozavide i mnoge ovdašnje pevačke veličine. Da Hrvatska ima mnogo boljih pevača Tompson ne bi bio tolika zvezda. Ovaj koncert, trijumf sevdaha i dionizijske razuzdanosti na najvećem zagrebačkom stadionu predstavlja, nažalost, neku vrstu poraza onoga što se smatra autentičnom hrvatskom kulturom, a njegov uspeh istovremeno predstavlja duhovni poraz tranzicije i respektabilni trijumf desnice u samom predvorju Evropske unije, ozbiljniji od Tompsonovih tekstova, u kojima dobronameran čovek ne treba da traži dlaku u jajetu. Problem je u tome što je koncert sa toliko nacionalističkog naboja danas nezamisliv u bilo kojoj savremenoj evropskoj zemlji, a hrvatska televizija, koja se s razlogom ponosi svojim kvalitetom i gledanošću, ovakvim „programskim poduhvatima” gubi nešto od svog kredibiliteta i popularnosti, u onom delu gledališta koji veruje da su ratovi na Balkanu završeni pre petnaest godina.

književnik