Oljina Velika jabuka

Našoj kulturnoj eliti u savremenim, turbulentnim, sociopolitičkim dešavanjima zamera se da je nekritički okrenuta društvenim zbivanjima, podeljena, inertna i nedovoljno angažovana na uticaje kojima bi mogla doprineti stabilizovanju atmosfere uređenog demokratskog društva.

Trebalo je da iz našeg okruženja ode jedna sjajna ličnost koja je godinama isijavala bezmerne vrline, darovala nas najlepšim medaljama umetnosti, pripovedala ljubav i humanizam, iz mitova izvlačila zlatne niti lepote i bila uzor tolerancije na ratištima oprečnosti – pa da se svi oni, tihi i glasni, i levi i desni, i konzervativni i avangardni, umorni od zaborava, razočarani od očekivanja, nađu u istom vremenu, pod svodom Beograda u istom harmoničnom resitalu, u istom jekteniju: Večna ti slava Olja Ivanjicki.

I dužno su je ispratili kroz brojne i nekonvencionalne nekrologe osvetljavajući njeno bogato i čarobno stvaralaštvo, dopunjujući njen ispraćaj izložbom u galeriji RTV, i za pohvalu, ažurnim feljtonom u „Politici”.

Olja se kao školovani vajar bavila prevashodno slikarstvom, ali kao renesansno raskriljeni umetnik uspešno je radila i zanimala se skoro svim što dotiče umetnost: književnošću, kostimom, urbanim dizajnom, instalacijama. I arhitekturom, što je manje poznato i manje zabeleženo po njenim bibliografijama. Koliko je to sve uspešno radila vidi se, na primer, po angažovanju u arhitekturi. U ovoj kolumni „Politike” od 30. 8. 2003. objavili smo prilog pod naslovom: „Olja Ivanjicki ispred Normana Fostera”. Činilo se da je naslov senzacionalistički. Kako je moguće da bilo koji stvaralac a pogotovo ne arhitekta bude ispred ser Fostera koji se smatra najznačajnijim živim arhitektom? Bilo je moguće, jer je na velikom anonimnom međunarodnom konkursu za idejno rešenje građevine – memorijala koji treba podići na mestu porušenog Svetskog trgovinskog centra, tzv. bliznakinja u Njujorku – Oljin projekat ušao među šest prvoplasiranih. Po završetku konkursa gradonačelnik Njujorka organizovao je izložbu svih 1.100 projekata na kojoj je najveći broj glasova posetilaca, ispred Fostera, dobila Olja za projekat BIG Apple twins.

Kao što vrlo često biva, kada se izukrštaju interes, sujete i kapital, nagrađeni se projekti otklone od realizacije i povere preferiranom kolonu. I u ovome slučaju projektovanje nije povereno ni jednom premiranom projektu. Uz afere koje su pratile budući Svetski trgovinski centar sigurno neće stajati zaslužno stvaralačko ime. Oljin projekat ostaće u njenom kurikulumu kao nerealizovano delo.

Značajna nerealizovana dela, kako to istorija pokazuje, mogu u nekim slučajevima imati i veće vrednosti od onih realizovanih. Nema istorije arhitekture u kojoj posebno značajno mesto nemaju projekti: Etijena Bulea, Antonija Sant Elije, Viktora Vesnina, Vladimira Tatlina.

Sva njihova nerealizovana dela su stožeri pojedinih poglavlja u razvoju arhitekture kao antiuticaja nastupajućih koraka u progresu civilizacije. Tatlinov spomenik Treći internacionalni verovatno drži rekord u množini štampanih prezentacija.

Osnovna ideja Oljine Velike jabuke bila je da gradi torusnu kulu, reminiscentnu Brojgelovoj vavilonskoj, kao najvišu građevinu Menhetna, na čijem bi se vrhu nalazila velika svetleća jabuka, koja bi novim tehnološkim mogućnostima rasipala svetlosne poruke, bila iluminacioni far vrha skajlajna, i asocijativni kažiprst ka mogućem boljem svetu. Nikada neće biti izgrađena kako ju je Olja zamislila, kao što nije ni Tatlinova kula. Ali će ostati istorijska provokacija koja će ko zna kad, i ko zna kako, konvergirati ka Oljinom projektu.

Potpuno je nepoznato jedno od najnovijih nerealizovanih Oljinih dela. Nedavno joj je ponuđeno da likovno valorizuje međuprostor u jednom velikom novobeogradskom bloku na levoj obali Save. Na zadovoljstvo naručioca donela je idejne skice za jedan novi simbol grada, i rekla: „Beograd ima svoj, večiti, sjajni simbol Meštrovićevog ’Pobednika’ i ništa mu se ne sme suprotstaviti (najmanje opskurne sajle, primedba MM), ali može ga usvečaniti i familijarizovati ako Beograd dobije i ’Pobednicu’.” On gore, „Pobednik” na fortifikaciji sa pticom i mačem, kojim je izborio slobodu slobodarskom Beogradu, bdi nad starim gradom, a ona, „Pobednica”, dole u kanjonu moderne arhitekture Novog Beograda, sa elektronskom buktinjom u ženskom miru, u miru slavi drugi singidunumski ego, objavljujući Urbi et Orbi, kako je to već činio biograf despota Stefana, da je Beograd „veličanstveni grad”. Oljin spomenik zbog promenjenih urbanističkih uslova nikada neće biti realizovan. Ali, ko zna, možda će jednoga dana Beograd dobiti „Pobednicu” na čijem će postolju pored imena autora stajati: „Po ideji Olje Ivanjicki 2005. godine”.