Ručak kod Savčića

Pozvali nas Savčići na ručak. Dobar znak da nismo propali. Čim ljudi mogu da priušte porodično druženje – nekad uobičajen, a danas zaboravljen oblik čoporativnog posećivanja po kućama – znači, nije sve izgubljeno. Ima nade i za nas Beograđane. Oduvasmo i ovu ekonomsku krizu! Strpljivo smo sačekali da joj vidimo leđa, pritajili se... I ona ode – sama, kao i sve drugo što smo dosad „oduvali”. Mudrom taktikom nečinjenja i iznurivanja sebe i „protivnika” na istovetan način pregrmeli smo raspad zemlje, ratove, hiperinflaciju, „sukob s vodećom globalnom silom”, odliv mozgova... Malo smo stoga grogi, no uprkos svemu i u inat svima – prisutni na svetskoj sceni!

U Cvijićevu stigosmo minibusom. Šta je za nas trošak od 500 dinara naspram Savčićevog od ko zna koliko. Pa spremiti ručak za tolike zvanice nije nimalo naivno. Zamolio sam vozača da požuri da ne zakasnimo. Dobri čovek – nagario! Prošao dva puta kroz crveno, krljao se po šinama i usput rutinirano rešavao čarke na putu: „Šta je, majmune! Zar ne vidiš da pretičem! Ako ti siđem...” Stao nam, mimo stanice, kod pekare na uglu: „Do viđenja i sve najbolje, gospodo...” „Meni je muka...” začula su se deca. „Od vožnje, mili, proći će kad se naručkiš...” utešila ih baka.

U cvećari se snabdesmo karanfilima, u kiosku „milkama” i vinjakom –odleprša još 1.360 dindži, i dalje sitnica naspram „uloga” domaćina – pa zazvonismo na drugom spratu.

Lično Savčić nas dočekao, na najvišem nivou! Rukujemo se dugo i sporo, prvo jednom a zatim „preklopljeno” i drugom šakom, kao predsednici država što decenijama gaje bezgranično uzajamno poverenje.

Savčićka obigrava oko stola, divi se buketu, odmotava čokolade i flašu iz bele hartije, sipa sok i kaficu, a mali Savčići pokazuju našoj deci svoje kompjuterske igrice... Sve ukazuje da je klopa na pomolu. Pa glava njihove porodice i ja smo čak i čaše podigli! Zvanično zbrisali dva-tri poklon-aperitiva!

Umalo da domaćica iznese predjelo, kad – domaćin otvori prozor! Zapahnu nas miris šunke, kačkavalja, pica i lazanja iz pekare u prizemlju...

– Dragi naši, stiže meze! Prepoznajete li vrhunske italijanske specijalitete? Ovako je kod nas svakodnevno između 12 i 14 časova, kao i od dva do tri ujutru. Za supu i kuvane priloge moraću da odškrinem okno s druge strane salona, momenat... – obznanjuje Savčić dok zatvara „šuber” s predjelom i teatralno pomera zavesu na suprotnom zidu – ...i, evo gaaa, di-rektnooo iz resto-ranaaa! Prijatno!

Kupamo se u isparenjima jagnjeće čorbe. Žena ne voli jagnjetinu – gužva joj se faca! Srećom, ubrzo stiže glavno jelo: dimni signali sa roštilja iz obližnje mesare šalju nam čađavu poruku o đakonijama spremljenim na užarenom ćumuru! Supruga odahnu kad bele vešalice „ubiše” mrsku joj jagnjetinu! Mada je, iskreno, očekivala ribu...

– Vi što postite, obratite sad pažnju. Stotinak metara odavde prže se girice... „Čujete li” ih? – kliznu i kuhinjski pendžer. Jato papalina zavrte se pod plafonom. Za njima svitkaju i veći komadi, pečene haringe, skuše, škarpine i pokoja lignja, dagnja, oktopod... – ceo asortiman razrađene gril ribarnice. „Plodovi mora” kruže oko moje žene, nasrću na njen novi friz, a ona se lepezom brani od vonja. Nalivam još jedan „svoj” vinjačić...

Klince uhvatio nezadrž! Teško im pala „milka” naštinu! Ubledeli, lupaju vratima od kupatila, prenemažu se, savijaju. Pokvariše nam druženje! Razmisliću da li da ih još vodim u goste. Baba je bila OK, nije držala govorancije o tome kako se svojevremeno primalo. Samo je izvijala vrat, mrdala nozdrvama, dešifrovala gurmanluke. Garant bi se i ušinula da smo nastavili sedeljku...

Na ulici pred poslastičarnicom dobismo desert. Dah štrudle i vanilica potopio je Cvijićevu, a nama – zaokružio „meni”. Da nismo tako naglo ustali od trpeze, Savčići bi nam sigurno otvorili i prozor sa „slatke” strane zgrade. Ne sumnjam da ga imaju.

Darko Kalezić