Podstanari lak plen prevaranata

„Izdajem garsonjeru, 30 kvadrata, Trg Nikole Pašića, nameštena, sa liftom u zgradi, 130 evra” ili: „Jednosoban stan, Francuska ulica, renoviran, sa terasom, 150 evra” – kada je nedavno pročitao ove oglase, Siniša Slobić, autoprevoznik iz Beča, obradovao se primamljivim ponudama i krenuo u, pokazalo se, avanturu potrage za stanom. Oduševljenje je, međutim, ubrzo splaslo. Na sve telefonske brojeve iz oglasa koje je pozvao javljao se isti ženski glas: „Dobili ste posrednika – agenciju za nekretnine”.

– Rekli su mi da su oba stana izdata, ali da će mi naći sličan u roku od mesec dana – kaže Slobić.

Ta usluga koštala ga je 3.000 dinara.

– Uplatio sam novac u njihovoj kancelariji u centru grada. Sutradan su mi poslali brojeve trojice vlasnika. Dvojica su bili nedostupni, jedan mi je rekao da je stan izdat. Narednog dana dobio sam još tri broja, ali se situacija ponovila. Neke gazde su vikale na mene, druge me pitale o kakvom izdavanju pričam, a većina se ipak nije javljala. Ispostavilo se i da su dva stana koja sam obišao u međuvremenu izdata – objašnjava Slobić.

Naizgled jeftiniju varijantu rentiranja apartmana za poslovne posete Beogradu – zamenio je hotelskim smeštajem.

Kasnije se prisetio da mu je tabla iznad ulaza u agenciju delovala neobično – izbušena desetinama rupa od eksera, više puta premeštana. Na vizitkarti agencije nije bilo adrese već samo brojevi telefona.

(/slika2)Njegova priča je samo jedno od svedočanstava o uigranoj prevari „divljih” agencija za nekretnine. Gradom, procenjuju upućeni, vršlja više od 300 lažnih posrednika koji izdaju nepostojeće stanove, često menjaju adrese sedišta firmi, gase ih i otvaraju preduzeća za drugu delatnost. Da bez motike dođu do hleba, takozvani agenti služe se i „sofisticiranim” metodama. Neretko iznajme stan koji im služi samo za pokazivanje klijentima, a ako mušterija odluči da ga zakupi, saopšte joj da je zakasnila ili da se vlasnik predomislio i ne želi podstanare. Ponekad stanodavce potplate da glume gostoljubivost za vreme obilaska, čime dobijaju na uverljivosti. Najpromoćurniji prevaranti iznajme stan i zatim ga za manju cenu ponude mušteriji, tražeći da unapred uplati kiriju za pola godine, posle čega – „ispare”. U lukavim postupcima saveznici su im obično žurba i neupućenost klijenata, pa čak i lakovernost studenata, srednjoškolaca i sezonskih radnika.

Kako dolaze do „lakog” novca? Uglavnom posluju na principu članarine. Za usluge posredovanja naplate oko 3.000 dinara, ali ugovor vešto sroče – ne obavežu se da pronađu stan, a novac koji su uzeli zadržavaju. Praktično naplaćuju informacije o adresi i broju telefona vlasnika od koga dobiju saglasnost da ga zastupaju bez troškova. I brojni vlasnici, željni brzog prihoda, olako pristaju da svoj stan ponude agencijama a da prethodno ne provere kako posluju.

Za stanove čija cena izdavanja prelazi 300 evra uzimaju proviziju od 5.000 dinara ili 50 odsto prve mesečne kirije. Većina takvih posrednika nije registrovana u Agenciji za privredne registre (APR), nema tablu na vidnom mestu ispred sedišta, ne potpisuje ugovore o posredovanju s klijentima, niti izdaje fiskalne račune, kaže advokat Mirko Mirković iz Udruženja podstanara „Velegrad”, koje se od 1994. godine bori da zaštiti njihova prava .

– Agencije mahom posluju nezakonito, a nasamarene građane nema ko da zaštiti. Problem je u tome što Krivični zakonik gubitak od 3.000 dinara tretira kao sitno delo prevare, pa se počinilac goni po privatnoj tužbi. Usled maltretiranja oko jurnjave za stanom, podstanari često nemaju snage, a ni novca da plate advokata i stvari isteraju na čistac – naglašava Mirković.

Zakon o posredovanju u prometu nepokretnostima, koji će, kako najavljuju upućeni, u skupštinsku proceduru ući u novembru, mogao bi da zaustavi prljavu igru. On će propisati ko i pod kojim uslovima može da se bavi trgovinom nekretninama. Agencije će usluge moći da pružaju samo ukoliko budu upisane u centralni registar, a jedan od uslova da budu na spisku jeste da se registruju u APR i da budu osigurane kod osiguravajućih društava. Do tada, sigurnija ali skuplja varijanta je angažovanje agencija koje usluge naplaćuju po realizaciji, odnosno 50 odsto od prve mesečne kirije.

Ukoliko im se posrećilo pa nisu naleteli na prevarante i našli su odgovarajući stan, zakupcima još nije vreme za predah. Sledeća „prepreka” koju treba savladati je stanodavac. Budući da gazde izbegavaju da prijave boravak podstanara i zaključe i overe u sudu ugovore o zakupu, podstanari ali i vlasnici susreću se s novim problemima. Zakupci ne plaćaju kiriju i račune i naprasno nestaju, a dešava se i da vlasnici stanova ne poštuju otkazne rokove, ugrožavaju privatnost... Glavni razlog izigravanja zakona jeste strah od plaćanja poreza na dohodak građana.

– Stanodavci uglavnom odbijaju da zaključe ugovore o zakupu jer strepe da će tada plaćati porez na prihod, to jest kiriju, koji iznosi 20 odsto od zakupnine. Sudovi, međutim, primerke ugovora ne dostavljaju poreskoj upravi. Da bi bio u obavezi da plati porez vlasnik mora da ode u poresku upravu i podnese prijavu. Niko ga ne tera da to uradi – kaže Mirković.

U praksi se dešava da vlasnik zaključi ugovor sa podstanarom, prijavi ga na adresu na kojoj stanuje ali mu poveća kiriju za visinu poreza koji mora da plati.

– Udruženje je vladi uputilo predlog da se ukine porez na dohodak od izdavanja stana jer verujemo da bismo onda motivisali vlasnike da prijavljuju stanare – smatra Mirković.

Da su podstanari, kako kaže Mirković, građani trećeg reda – dokazuje i činjenica da je prema Zakonu o prebivalištu i boravištu građana gazda dužan da se stara da podstanar bude prijavljen ali ne predviđa kazne za stanodavce koji to ne poštuju. Međutim, drugu stranu obavezuje da u roku od osam dana od useljavanja prijavi promenu adrese. U suprotnom, zakupac može biti kažnjen sa 30.000 dinara.

– Zakon o stanovanju ne poznaje termin „podstanar” tako da o zaštiti njihovih prava nema ni govora. Zato apelujem na poresku policiju, tržišnu inspekciju da pojačaju kontrolu agencija koje posreduju u iznajmljivanju stanova – ističe Mirković.

Siniša Slobić nije imao strpljenja da dokaže kako je obmanutali je mogao da bude samo jedan od zvanično 100.000 podstanara koliko ih živi u Beogradu.

Daliborka Mučibabić – Marko Luković